Pročitaj jošvesti
U Zrenjaninu atletika ima tradiciju dugu 135 godina. Kraljicu sportova, zavisno od njenih uspona i padova, u našem gradu pratila je i sudijska organizacija.
Ona je u zlatno doba atletike u Zrenjaninu od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka, brojala i do 80 sudija.
O tom dobu pričao nam je dugogodišnji predsednik zbora sudija Zrenjanina, Erne Švan.
– Za neke ozbiljnije početke sudijske organizacije u Zrenjaninu možemo navesti period oko 1950. godine. Nakon Karla Ambrozija, sudijsku organizaciju vodio je Andrija Štefkovič, a nakon toga moja malenkost. U atletskom sportu uvek su bile prisutne i sudije, a njihov broj varirao je od broja takmičenja i kvaliteta. Tako je, ukratko rečeno, sudijska organizacija beležila uspon do sredine 70 tih godina, a kako su uslovi za održavanje većih takmičenja bili sve teži, osipala se i sudijska organizacija, kaže Švan.
U to „zlatno doba“, sudijska organizacija u Zrenjaninu brojala je gotovo 80 sudija i nekoliko puta je dobila priznanja kao najbolja u Vojvodini i u tadašnjoj Jugoslaviji. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina taj broj je spao na 30, da bi vremenom ova organizacija potpuno iščezla iz našeg grada.
– Počeo sam kao atletičar, moje discipline bile su uglavnom 100 i 200 metara. Kasnije sam, pored takmičenja paralelno počeo i da sudim, da bi se po završetku aktivne takmičarske karijere potpuno posvetio suđenju. Kada sam položio sudijski ispit, bio sam najmlađi sudija u to vreme. Napredovanje je bilo relativno brzo jer se u obzir uzimao broj odsuđenih takmičenja. Budući da sam godišnje sudio i do 30 takmičenja, napredovao sam od republičkog, preko saveznog pa do najmlađeg internacionalnog sudije u Jugoslaviji tada. Bavljenje sportom, pa i suđenjem, omogućio mi je i zanimljiv život, veliki broj putovanja.
I love Zrenjanin: Koje svetske sportiste ste imali priliku da upoznate tokom karijere?
– Uvek mi je bilo interesantno da pratim takmičare iz zapadne i tada postojeće istočne Nemačke. Gledati takmičare iz Engleske i Francuske bila je privilegija za mene. Velika čast mi je bila što sam upoznao Sebastijana Koea, slavnog britanskog atletičara koji je i danas u samom vrhu IAAF –a.
Barselona nedosanjan san
I love Zrenjanin: U jednom momentu ste rekli da „krunu karijere“ niste doživeli, zbog čega?
– To je trebalo da bude suđenje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. Zbog sankcija prema Srbiji te godine, na žalost nismo otputovali u Španiju, iako sam bio na zvaničnoj listi sudija – sa setom u glasu je Erne Švan ispričao ovaj deo svog života. – Mogu da kažem da smo svi mi, članovi Sudijske organizacije iz Zrenjanina, radili i delovali kao jedna porodica. I danas, posle toliko godina, kad god se sretnemo, pričamo o tim lepim vremenima, takmičenjima i dogodovštinama.
I love Zrenjanin: Za laika je sudija u atletici vidljiv onda kada podiže belu ili crvenu zastavicu, ali taj posao je itekako zahtevan i kompleksan?
– Da, atletski sudija treba da bude kompletna ličnost. Kao prvo, mora da bude tačan, jer nedolaskom sudije trpi celo takmičenje. Mora da bude spreman da jednako sudi i po hladnoći i vrućini. Naravno da se podrazumeva da bude pošten i nepristrasan.
I love Zrenjanin: Današnjim sudijama posao uveliko olakšava elektronika. Kako je suđenje izgledalo pre pedesetak godina?
– Najbolje ću vam to objasniti na primeru trke. Budući da postoji osam staza, postojalo je osam merilaca vremena, i još troje sudija kontrolora, a da ne spominjem i to da je svaki takmičar imao i posebnog sudiju koji je pratio kojim redom su prošli kroz cilj. U tehničkim discpilinama trebalo je da bude po petoro sudija, odnosno minimum trojica. Zlatno doba atletike u Zrenjaninu vezuje se za izgradnju tada najmodernije atletske staze u Jugoslaviji 1974. godine, pa je tada i sudijska organizacija doživela procvat. Ta staza, i uopšte tadašnji uslovi, omogućavail su održavanje vrhunskih takmičenja u našem gradu, a samim tim bile su potrebne i sudije. Tih godina imali smo skoro 80 atletskih sudija. Na takmičenjima u Zrenjaninu imali smo i najmodernije atletske instrumente i sprave koje nisu imali ni mnogo veći gradovi. Naravno da je posao sudije tražio i mnoga odricanja, pa tako vikendima gotovo nikada nismo bili u krugu porodice. Mladi ljudi danas se stoga teško odlučuju za ovaj poziv, a da ne govorimo da veliku ulogu ima, odnosno nema, finansijski momenat. Na žalost, atletika je uvek bila na marginama što se tiče finansiranja, priča naš sagovornik.
I love Zrenjanin: Koliko ste bili posvećeni sudijskom poslu govori i činjenica da ste i suprugu uveli u svet suđenja.
– Bilo je to zapravo prvo što sam uradio kad smo se upoznali, te je ona svojim radom došla i do međunarodnog zvanja, priča Švan sa osmehom.
Kao jednu od interesantnih crtica iz njegovog života, izdvojili smo činjenicu da je bio savremenik jednog od najvećih altetskih imena Zrenjanina svih vremena, Karla Ambrozija.
– Da, njegov lik mi je još u živom sećanju, on je na neki način i zaslužan za moje bavljenje atletikom. Naime, ja sam trenirao plivanje, a kada me je video na jednom času fizičkog vaspitanja na kom sam trčao sprint, odmah je rekao mom ocu da se ostavim plivanja i dođem da treniram altetiku, što sam ja nešto kasnije i uradio. Pored toga što je bio vrhunski atletičar, Ambrozi je kasnije bio i vrsni pedagog i predsednik zbora sudija.
.gif)
.gif)
.gif)
.gif)
