Rvački klub Proleter je startovao sa treninzima, iako se ne zna kada će početi takmičarska sezona.
Pitali smo trenera RK Proleter, Vojislava Trajkovića, koliko su njegovi takmičari motivisani za rad u takvim uslovima.
Ceo pogon je u trenažnom procesu?
– Rvanje je naporan i težak sport, borilački su drugačiji od drugih i nedelju dana odmaranja, donosi probleme. Mora da postoji kontinuitet u radu i svakodnevne aktivnosti. Uzmite braću Nemeš za primer, oni osvoje medalju na SP i posle dva, tri dana, već su u pogonu i prevaljuju kilometre i vežbaju na strunjači. Na jesen će biti takmičenja, čeka se da Svetska rvačka federacija donese kalendar prema kojem će se planirati i domaća scena.
Proleter je, prošle godine, obeležio vek postojanja i krunisao slavlje 17. titulom?
– Tradicija rvanja u banatskoj ravnici je duga i bogata. Naša trofejna sala odavno je postala mala za sva osvojena odličja i pehare. Godinama smo najbolji i sve potiče od ljudi i dobre organizacije. Nama vođstvo kluba u 99 posto slučajeva, čine bivši rvači. Neki su danas intelektualci, profesori, uspešni privrednici, da ne nabrajam i, što je najvažnije, vole i razumeju rvanje. Vodim brigu o prvoj ekipi, a u omladinskom pogonu su Đorđe Miolski, Radovan Momirov i Dušan Popetru, deceniju čine klupski oslonac. U reprezentaciji lane je Viktor Nemeš bio treći na EP u Bukureštu, a bronze su osvojili i njegov brat Mate i Miša Kadžaja na SP u Nur Sultanu, uz to i vize za Igre. Uspehe reprezentacije stavljamo ispred klupskih, tako je decenijama i možda smo i zbog toga, najbolji u državi.
Lako je biti šampion sa Frisom, braćom Nemeš, Kadžajom… Reprezentacija u malom?
– U sportu ništa nije lako. Rivali su takođe veoma jaki, vratite film sa poslednjih nekoliko finala plej ofa. Štefanek, Maksimović, Franjković, dva Nađa u Spartaku, pa Partizan, pa mladi borci beogradskog Radničkog. Mnogo je potencijala i kod drugih. Tačno je da smo reprezentacija u malom, tako je godinama, ali moram istaći Čabija, Sremca, Petrušića, Kolmparija, Ludoškog, Petrovića i oni su učestvovali u osvajanju titula, neke presudne mečeve su dobili.
Na kormilu ekipe ste od januara 2014 i sa vama je Proleter osvojio pet titula. Toliko puta ste proglašeni i najboljim trenerom u Srbiji, dobili ste mnogo priznanja, 2018. i Spartakovu nagradu. Za vas kažu, ni mlađeg, ni uspešnijeg?
– Rođen sam 1972. godine i rvanje je moj život. Sva priznanja koja su došla na moju adresu, sve osvojene titule, delim sa svojim rvačima i saradnicima. U sali sam sa svim generacijama i Proleter je moj drugi dom, na sreću, sa njime se mnogo njih identifikovalo i pomaže u radu. Titule raduju, ali kad naši članovi, u dresu Srbije, osvoje medalje na najvećim takmičenjima, onda je sreća potpuna. I pored priznanja, i dalje se edukujem i učim, svako takmičenje je nova stranica rvačke enciklopedije.
Šta očekujete od vaših boraca u bliskoj budućnosti?
– Olimpijsku medalju, to je cilj srpskog rvanja. Uveren sam da ćemo imati više od tri norme, da će se Viktor Nemeš izboriti. Svako od njih može do odličja, a sa jednim bi bili prezadovoljni. Što se kluba tiče, upisaćemo 18. recku. Veliki sam optimista – zaključio je Trajković, najuspešniji trener u stogodišnjoj istoriji Proletera i pet puta prvi u Srbiji.
.gif)
.gif)
