Vojislav Trajković: Trenerska karijera pozlaćena trofejima

Rvački klub Proleter je startovao sa treninzima, iako se ne zna kada će početi takmičarska sezona. 

Pitali smo trenera RK Proleter, Vojislava Trajkovića, koliko su njegovi takmičari motivisani za rad u takvim uslovima.

Ceo pogon je u trenažnom procesu?

– Rvanje je naporan i težak sport, borilački su drugačiji od drugih i nedelju dana odmaranja, donosi probleme. Mora da postoji kontinuitet u radu i svakodnevne aktivnosti. Uzmite braću Nemeš za primer, oni osvoje medalju na SP i posle dva, tri dana, već su u pogonu i prevaljuju kilometre i vežbaju na strunjači. Na jesen će biti takmičenja, čeka se da Svetska rvačka federacija donese kalendar prema kojem će se planirati i domaća scena.

Proleter je, prošle godine, obeležio vek postojanja i krunisao slavlje 17. titulom?

– Tradicija rvanja u banatskoj ravnici je duga i bogata. Naša trofejna sala odavno je postala mala za sva osvojena odličja i pehare. Godinama smo najbolji i sve potiče od ljudi i dobre organizacije. Nama vođstvo kluba u 99 posto slučajeva, čine bivši rvači. Neki su danas intelektualci, profesori, uspešni privrednici, da ne nabrajam i, što je najvažnije, vole i razumeju rvanje. Vodim brigu o prvoj ekipi, a u omladinskom pogonu su Đorđe Miolski, Radovan Momirov i Dušan Popetru, deceniju čine klupski oslonac. U reprezentaciji lane je Viktor Nemeš bio treći na EP u Bukureštu, a bronze su osvojili i njegov brat Mate i Miša Kadžaja na SP u Nur Sultanu, uz to i vize za Igre. Uspehe reprezentacije stavljamo ispred klupskih, tako je decenijama i možda smo i zbog toga, najbolji u državi.

Lako je biti šampion sa Frisom, braćom Nemeš, Kadžajom… Reprezentacija u malom?

– U sportu ništa nije lako. Rivali su takođe veoma jaki, vratite film sa poslednjih nekoliko finala plej ofa. Štefanek, Maksimović, Franjković, dva Nađa u Spartaku, pa Partizan, pa mladi borci beogradskog Radničkog. Mnogo je potencijala i kod drugih. Tačno je da smo reprezentacija u malom, tako je godinama, ali moram istaći Čabija, Sremca, Petrušića, Kolmparija, Ludoškog, Petrovića i oni su učestvovali u osvajanju titula, neke presudne mečeve su dobili.

Na kormilu ekipe ste od januara 2014 i sa vama je Proleter osvojio pet titula. Toliko puta ste proglašeni i najboljim trenerom u Srbiji, dobili ste mnogo priznanja, 2018. i Spartakovu nagradu. Za vas kažu, ni mlađeg, ni uspešnijeg?

– Rođen sam 1972. godine i rvanje je moj život. Sva priznanja koja su došla na moju adresu, sve osvojene titule, delim sa svojim rvačima i saradnicima. U sali sam sa svim generacijama i Proleter je moj drugi dom, na sreću, sa njime se mnogo njih identifikovalo i pomaže u radu. Titule raduju, ali kad naši članovi, u dresu Srbije, osvoje medalje na najvećim takmičenjima, onda je sreća potpuna. I pored priznanja, i dalje se edukujem i učim, svako takmičenje je nova stranica rvačke enciklopedije.

Šta očekujete od vaših boraca u bliskoj budućnosti?

– Olimpijsku medalju, to je cilj srpskog rvanja. Uveren sam da ćemo imati više od tri norme, da će se Viktor Nemeš izboriti. Svako od njih može do odličja, a sa jednim bi bili prezadovoljni. Što se kluba tiče, upisaćemo 18. recku. Veliki sam optimista – zaključio je Trajković, najuspešniji trener u stogodišnjoj istoriji Proletera i pet puta prvi u Srbiji.