Vlatko, moj Pariski domaćin, u kamp u Bulonjskoj šumi stigao je u pola 7 ujutro , odveo me na, kafu i kroasan,a zatim on autom, a ja za njim motorom obišli smo znamenitosti Pariza koje je smatrao da treba da vidim – nastavlja priču za čitaoce našeg portala Miša Hromčik, vlasnik Auto škole Eurostart i veliki ljubitelj motora.
Kao veliki ljubitelj njegove muzike,nisam hteo da propustim priliku da posetim grob Džima Morisona. Zamolio sam mog drugara-vodiča da me odvede do groblja, tu smo se izljubili, uz dogovor da se nađemo u Srbiji kada bude dolazio u Valjevo, ostali smo u kontaktu i jedva čekam da mu uzvratim gostoprimstvo.
Parisko groblje je turistička atrakcija, sreo sam 4 – 5 grupa kosookih turista sa vodičima, i pored Morisonovog, video Šopenov, Molijerov, La Fontenov, i grob Piera Armana.
Morisonov grob je ograđen, ne sme mu se prilaziti, naravno nisam izdržao, nego preskočio ogradu i zamolio odvaljenog džankija iz Indije koji je izgledao kao da je online sa nebom da me slika pored groba, a krajem oka ga pratio da mi ne zapali sa aparatom, jer bi daleko stigao dok bih se ja iskobeljao preko ograde!
Pošto je sledeća destinacija bila Švajcarska, krenuo sam iz Pariza na istok. Francuske vinske rute su se pokazale kao pravo otkrovenje, sunčan dan, fantastični pejzaži, dobar asfalt, prelepe krivine i uživanje u svakom metru puta.
Nakon noćenja u kampu nadomak Ciriha, kišovito I nimalo obećavajuće jutro nateralo me je da odustanem od obilaska švajcarskih jezera, pa sam malim, seoskim putevima I prevojima, po pljusku odlučio da stignem na kultni, većini motociklista bar po priči poznat Passo dello Stelvio, prevoj na Italijansko Švajcarskoj granici, koji je po mnogima, jedan od najboljih i najlepših puteva za motocikliste na svetu.
Od Ciriha, preko Davosa, ka Italijanskoj granici prelazi se par prevoja, najviši je Fluelapass, 2383 mnm, e, tu sam se ozbiljno smrzao! Pošto su mi rukavice bile natopljene, skinuo sam ih a na +3, a prste na rukama kao da nisam imao…
Na vrhu me baka, koja prodaje kafu, podignutih obrva gledala kada sam naručio dve kafe, a sam stigao na motoru.
-Dve?- pita,
DA, DA GREJEM OBE RUKE!
Metar ispod oblaka, promrzao i pokisao i uživao sam u nestvarnoj sceni, jer je ispred i oko mene bilo vedro, a doslovce sam mogao promrzle ruke da gurnem u gust oblak iznad glave.
Passo dello Stelvio je opravdao epitet jednog od najlepših moto puteva na svetu, pogledi od kojih zastaje dah, na visini od 2700 metara, vijugavi put, kako sa Švajcarske, tako sa Italijanske strane.
Na samom vrhu prevoja bilo je vedro, međutim, dok sam koristio svaku priliku da nekoga namolim da me fotka na različitim stranama prevoja, naoblačilo se, i sneg je počeo da pada, a tridesetak motociklista kao po komandi je posedalo na motore i odperjalo sa prevoja. U nameri da još malo uživam, uđem u prazan kafe, i mrzovoljnog kafedžiju, kojem je loše vreme oteralo goste pitam zašto su odjednom svi otišli…
-Otišli su jer će se ovaj sneg otopiti verovatno negde u junu sledeće godine! Zagrebao sam na vrata bez popijene kafe i brže-bolje se po tek formiranom snežnom prekrivaču spustio u niže predele gde je sneg zamenila uporna kiša, koja me je pratila do Ljubljane. Naime, mom velikom prijatelju Dušanu, kojeg sada i većina motociklista, kao redovnog gosta Moto Zeke na Hondi Gold Wing u Zrenjaninu poznaje sam se najavio, da ću u povratku svratiti u Ljubljanu.
Put preko Merana, Bolzana i Vilacha je po kiši ozbiljno iskušenje, zbog velikog broja prevoja i niskih temperatura. Na pauzi u Austriji pročitam poruku od Dušana:
-Mi smo na Ohridu, ključ ti je ispod kante, sendviči i pivo u frižideru, a bojler smo ti ostavili uključen… ETO, TAKVI SU MOJI PRIJATELJI…
Kako je mrak odavno pao, mokar do gole kože, zaustavio sam se na prvoj benzinskoj pumpi u Sloveniji da kupim vinjetu, pojedem nešto slatko i zavaram glad do Ljubljane. Dok sam grickao čokoladicu pored motora, vidim da me sa interesovanjem gleda grupa ljudi iz autobusa koji je pravio pauzu. Njihovi popreki pogledi postali su mi jasni kada sam video da je to autobus sa gastarbajterima sa Kosova, neko je verovatno video moje tablice, shvatio sam da pričaju o meni, iako ni reč nisam razumeo.
Najodvažniji među njima, desetogodišnji dečak prišao je i zagledao, malo natovaren motor, pa malo mene, mokrog do kože. Ponudio sam mu pola čokoladice, koju je uzeo tek nakon očevog odobrenja, a tada se i otac odvažio i na lošem srpskom započeo neobavezni, uopšteni razgovor sa mnom. Ova scena me je podsetila na izrečenu misao koju sam skoro čuo: “ Rodiš se, a pre toga ti odrede veru, ime, neprijatelje… A TEBE NIŠTA I NE PITAJU!”
Do kraja sam bio okružen desetoricom veselih i nasmejanih ljudi, od kojih je svako hteo da me drugarski lupi po leđima, dotakne rame kao egzotičnoj životinji, nešto da kaže ili pita… Pošto je prošlo dobrih pola sata, a pljusak nije prestajao, odlučio sam da krenem, srdačno smo se pozdravili, potvrdili su mi Kosovari jedinu pristojnu podelu među ljudima na dobre i loše, i dan danas, samo ih tako delim!
Mokar i promrzao, na motoru po pljusku, ipak sa osmehom na licu, pod utiskom da sam spojio bar mali, makar stakleni mostić među suprostavljenima, stigao sam u prijateljev stan u Ljubljanskoj Šiški.
.gif)
.gif)
