Sa Mišom po svetu III: Amsterdam 2. deo

– 500 km od Neše u Nirnbergu do Amsterdama je auto putem proletelo i u rano popodne ulazim u zemlju lala, istopolnih brakova, eutanazije i legalne marihuane, a koja mi je pored Srbije najdraža na kugli zemaljskoj – kaže Miša Hromčik, vlasnik Auto škole Eurostart i veliki ljubitelj motora.

Naravno, moj stari prijatelj Igor, zrenjaninski zet, rodom iz Travnika, već je bio naoružan kartonom piva i gomilom onoga što kod nas nije legalno, a tamo jeste! Ostala su mom prijatelju u sećanju naša ludovanja od pre desetak godina, pa se spremio, kao da smo još uvek oni otkačeni bezbrižni buntovnici kasnih devedesetih. Posle par piva, kao pravi sredovečni smarači, zaspali smo u foteljama u dnevnoj sobi.

Ujutru sam spakovao foto aparat, seo na gradski autobus i otišao u grad. Sa glavne, Centraal Station uputio sam se Damrakom, ka trgu Dam.

Naravno, nisam mogao, a da ne prošetam ONIM čuvenim ulicama, tu umalo dobih batine od velikog Rusa obrijane glave, koji je namerio da mi otme ili slomi aparat zbog fotografisanja njegove štićenice u izlogu. Aparat su sačuvale moje trkačke sposobnosti, a i veliki je brzo odustao od trčanja za mnom. Ovo je fotka zbog koje sam trčao brže nego na krosu u osnovnoj, lice sam sakrio, jer sam čuo da tamo ordinira dosta devojaka sa ovih prostora, pa da i ovde ne bih morao da bežim ili nekoga neprijatno iznenadim!

Kada sam povratio dah i prestao da se osvrćem uverivši se da je Rus odustao, trgla me je ruka na ramenu: – Hej! Jugo! Misa!

Rasta, kako smo zvali Marokanca sa dredovima, sitni prevarant sa kojim sam delio stan par meseci tokom devedeset i devete, me je prepoznao. Zaboravio sam da je Coestraat njegov teren. Nisam se obradovao, pošto se nismo prijateljski razišli, a on je bio spreman na svašta. Nisam znao da li je zaboravio svađu, koja je zamalo prerasla u ozbiljan srpsko – marokanski konflikt… Kvarni zubi, koji su se pokazali ispod crnih brkova su me ipak uverili da je ono ružno ipak 10 godina iza nas, čak smo i popili kafu i prijateljski se ispričali. Još se bavi varanjem lakovernih Engleza, uvaljuje im aspirine, a meštanima prodaje izvornu marokansku travu i ko zna šta još. U onom je stanu, za 10 godina, dobio je sive dredove kod zulufa i koji kilogram na stomaku.

Sa ove distance smešno zvuči osnovni razlog našeg nesporazuma, naime, tih dana igralo se Evropsko prvenstvo u fudbalu i ja, da se spremim, kupim par piva i čips očekujući utakmicu naše reprezentacije. Kada je Rasta svratio da večera, radujući se sledećoj turi naivnih turista, unezverio se videvši limenke piva: – Šta to radiš?! To ne sme da bude tu! Kur’an mi to ne dozvoljava… Ja sam se nasmejao: – Stan nam je pun kokaina, trave, a možda i heroina, očekujem da me kao Bagzija izrešetaju na vratima stana, a ti paničiš za par limenki piva…

Tu su se stvari zakuvale i ja sam srećom, već sutradan počeo da vozim kamion za Grčku, pa se nismo ni sreli do mog odlaska u drugi stan. I 90 – tih, a i sada, neobični su mi bili ulični pisoari, gde ti vide lice dok obavljaš malu nuždu, nisam se nikada navikao na osmehe radoznalih turista koji ti blenu u lice, dok koristiš isti. Šetajući po Amsterdamu devedesetih, za vreme mog gastarbajterovanja, bez prebijene pare u džepu puno puta sam prolazio pored Madame Tussauds, muzeja voštanih figura i gledao nasmejane Amere kako se gurkaju u redu na kasi.

Ovaj put, 10 godina kasnije, imao sam u džepu tih 30 – tak eura, pa sam se i ja sada nestrpljivo gurkao pred kasom, a o vremenu provedenom unutra, reći će slike.

Koliko su ove figure identične ljudima koje predstavljaju najbolje dočarava naivni komentar jedne moje prijateljice koja nije znala odakle su fotke: “Mišo, pa kako su ti dali da se slikaš sa njima?!”