Preživele zemljotres, osvojile Himalaje

Prva ženska himalajska ekspedicija, sa ukupno osam alpinistkinja, sedam iz Srbije i jednom iz Crne Gore, popela se na vrh Tarpu Čuli visine 5.663 metra. Među osam hrabrih devojaka koje su se popele na jedan od vrhova Himalaja, bila je i jedna Zrenjaninka, Sonja Pavlović.

– KCOYM Project (Keep Climbing and Open Your Mind) je ideja koju pokreće planinarski klub Extreme Summit Team (EST) iz Beograda na čelu sa Draganom Jaćimovićem. Ideja je bila da se formira tim žena (planinarki i alpinistkinja) sa ovih prostora koji bi se kroz zajedničke treninge, akcije i ekspedicije razvijao i napredovao ka najvišim planinskim vrhovima. Uslov je bio da posle ekspedicije svo stečeno znanje u planini, žene prenosu dalje kako bi se ravnomerno razvijao ovaj sport u regionu – kaže Sonja Pavlović za Ilovezrenjanin.

KRATKA BIOGRAFIJA

Sonja Pavlović je rođena 1983. godine u Zrenjaninu. Odrasla je na Bagljašu. Završila je osnovnu školu “Dr Jovan Cvijić”, a nakon toga “Zrenjaninsku gimnaziju”, prirodno – matematički smer. U Beograd odlazi 2002. godine  radi studiranja. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti i po struci je diplomirani industrijski dizajner. Trenutno radi u kompaniji “Alfa – Plam”, na poziciji industrijski dizajner za razvoj novih proizvoda.

Zašto baš ženski tim?

– Razlog, zašto baš ženski tim, leži u tome da u planinarenju ima puno žena ali da ih na ozbiljnim ekspedicijama uglavnom nema. Svega su dve žene iz Srbije prešle visinu od 8.000 metara, što je svakako daleko ispod sposobnosti srpskih planinarki. Treniralo se uglavnom po planinama Balkana (Rila, Stara planina, Prenj, Komovi…). Treninzi su bili različito koncipirani kondicioni, tehnički, treninzi snage a pored čestog boravka u planini svaka od nas trenirala je i individualno u gradu u kom je boravila. Posle godinu i po dana zajedničkih treninga u planini i selekcije, sastavljen je i finalni tim. Prijavilo se 44 žene i kada sam ja ušla u finalni tim od 8 nije bilo dileme, da li da idem ili ne.

Kako su reagovali tvoji najbliži kada su čuli da ides na Himalaje?

– S obzirom da se planinarenjem intenzivno bavim poslednjih 9 godina, moj odlazak na Himalaje nije bio veliko iznenađenje, već logičan nastavak. Svi su bili veoma uzbuđeni zbog mene i zaista sam imala punu podršku od samog starta. Naravno, roditelji su bili i pomalo zabrinuti…

Kako je proteklo putovanje do Nepala?

– Leteli smo preko Istanbula za Katmandu. Proveli dan u Katmanduu, dopunili opremu i sutradan kombijem krenuli za Pokaru. Naredno jutra prebacili smo se u Nayapol i odatle započeli trek ka vrhu.

PREŽIVELE RAZORAN ZEMLJOTRES

Alpinistkinje su preživele pravu dramu u državi koju je zadesila strašna nesreća, pošto je posle jakog zemljotresa poginulo više od 2.000 ljudi, koje su žive zakopali beton i šut kada su zgrade počele da se ruše. Snažan zemljotres jačine 7.8 stepena na Rihterovoj skali pogodio je Nepal, a naše planinarke su se u tom trenutku nalazili na oko 4.500 metara nadmorske visine, a posle nekoliko sati bez kontakta sa civilizacijom, mnogi su izgubili nadu da će naša ekipa biti spašena.

 Gde vas je zatekao zemljotres?

– Kada je došlo do prvog potresa nalazile smo se u Tharpu Chuli baznom kampu (oko 4. 500 m), po šatorima. Iznenada se začula buka i osetio potres, prva pomisao bila je da je u pitanju lavina. Kako je sve nastavilo da se trese, shvatile smo da je u pitanju zemljotres i brzo istrčale iz šatora. Prvi potres trajao je oko 2 minuta. Nije postojala komunikacija sa ostatkom sveta, pa nismo imale informaciju o tome koliko je razoran bio zemljotres, Par sati posle zemljotresa u kamp su pristigli i visinski vodiči sa informacijama sa terena koje su ohrabrivale.

Kada si stupila u kontakt sa tvojima?

– Prvi kontakt sa mojima ostvarila sam dva dana nakon zemljotresa. Pozvala sam dečka satelitskim telefonom na 30 sekundi i javila mu da svima prenese poruku da smo dobro.

Da li je bilo dvoumljenja oko nastavka penjanja?

– Dvoumljenja više nije bilo, ta noć bila je idealna da se krene ka vrhu.

Osećaj je sigurno bio izvanredan kada ste se popele na vrh Tharpu Chuli?

– U momentu kada smo izašle na vrh bila je gusta magla i ništa se nije videlo. Osećanja su bila pomešana. Sreća zbog uspeha, ali i frustracija zbog nemogućnosti da se uživa u jednom od najlepših pogleda ka himalajskim vrhovima Anapurna regiona.

Šta je tvoj san sto se tiče alpinizma?

Planova i želja je zaista puno, na žalost, za velika putovanja poput ovog treba dosta novca, pa uglavnom sve zavisi od sponzora. Ovog leta planiram Dolomite i volela bih da se vratim u Alpe i obavezna je poseta Durmitoru. Najveća želja za budućnost je Denali, na Aljasci. I naravno, volela bih da ponovo posetim Himalaje.

ZALJUBILA SE U DURMITOR

– Od detinjstva sam više volela da boravim u prirodi nego u zatvorenom prostoru. Prvi put postajem član planinarskog društva2006. godine. A moj prvi susret sa Durmitorom (2008.) bio je prekretnica, zaljubljujem se na prvi pogled i od tada počinje maštanje o visokim planinama. Februara 2012. završavam zimsku školu visokogorstva, a zatim letnji i zimski alpinistički tečaj, sa idejom da znanje koje sam stekla čestim odlaskom u planinu tokom godina, unapredim, radi što sigurnijeg boravka u planini – otkriva Sanja.

NAJZNAČAJNIJI USPESI

– Monblan 4810m, Alpi, avgust 2012.

– Grosvenediger 3666m, Hohe Tauern, Alpi, jul 2012.

– Zimski uspon na istočni vrh Šljemena 2445m,

– Durmitor, mart 2013.

– Zimski uspon na Musalu 2925m, Rila, januar 2014.

– Bishorn 4200m, Alpi, jul 2014.

– Niz zimskih uspona na vrhove Balkana, uključujući Lupoglav, Vasojevićki kom, Vihren, Ljuboten, Midžor, Savin kuk…

– Niz letnjih uspona na vrhove Durmitora uključujući Bobotov kuk, Međed, Savin kuk, Prutaš…

Sonja je član PS “Beoelektrane” i Alpinističkog odseka “Dr Rastko Stojanović” iz Beograda.