Ponekad bahato ali uvek pobednički, Momir Rnić

U Olimpijskom selu u Los Anđelesu 1984. godine našao sam se u redu za hranu iza Karla Luisa. Posle nekoliko sekundi iza mene je stao Majkl Džordan. Prepoznali su me jer smo tada već bili u finalu rukometnog turnira i kazali mi kako ima mnogo dobrih ekipa iz Jugoslavije. Nisam znao kome prvo da odgovorim jer su obojica u tom momentu bili sportski bogovi, započinje ispovest za “Blic” nedelje Momir Rnić, legendarni kapiten zlatne rukometne reprezentacije.

U finalu smo pobedili tadašnju Zapadnu Nemačku i ostvarili san svakog vrhunskog sportiste. Postali smo olimpijski pobednici. Na zabavu u olimpijskom selu prišli su mi Džordan i Luis, čestitali i pozvali me na plesni podijum da proslavimo naša zlata. Oni su đuskali kako treba, a ja sam pokušavao da ne zasmejavam ostale sportiste. Pokazali su mi par fora, pa smo nastavili da se zabavljamo duboko u noć. Kasnije sam se elegantno izvukao sa podijuma, a Džordan i Luis su pokazali da bi lagano prošli kao profesionalni plesači.

Dalmatinac, ne Hercegovac

Legendarna postava zrenjaninskog Proletera

Lopta i istorija

Brinuli su se Miloš I Ljubica kako ću i da li ću uopšte krenuti u školu. Lopta mi je bila sve. Poklanjala mi je rodbina mačeve i kamione…, ali ako nije lopta, kao da nisu doneli ništa. Umeo sam da popijem batine od nekog gazde voćnjaka jer sam kao najmlađi čuvao stražu starijoj deci za vreme gozbe trešnjama i jabukama…, ali bez lopte nisam kretao nikud. Ni u školu. Bilo je vremena na velikom odmoru za fudbal na male goliće. Istorija me je povremeno strastveno otimala od lopte. Profesor me je povremeno opominjao da sam bezobrazan jer nisam želeo da završim priču o nekom događaju sve dok sam imao šta da kažem. Jednom sam stvarno bio bezobrazan, pa sam ga pitao: “Da se vi to niste uplašili da ću da ispričam nešto više nego vi?“ Iz poštovanja prema roditeljima bio sam odličan đak, ali matematiku nikako nisam voleo. Profa je stanovao tri kuće od mene, pa sam na lokalnom basketu češće zarađivao ocenu nego znanjem na času.

Bahat sa osam godina

Imao sam samo osam godina kada sam u dresu pionira lokalnog fudbalskog kluba vršnjacima iz susednog mesta dao tri gola. Sanjao sam fudbalsku karijeru i govorio roditeljima da ću dati gol na Olimpijadi. Pred sledeći meč trener me je izostavio iz tima. Bol u stomaku u momentu kada je diktirao sastav još pamtim. Kada je trener video ruku u vazduhu nekog balavog klinje, viknuo je: “Kaži, mali”. Pitao sam ga kako se prvi golgeter kluba našao van tima, a on je gledajući u stranu tiho rekao: “Taktika”. Izuo sam desnu kopačku, tresnuo je o zid, krenuo ka izlazu i viknuo: “Nek vam sada taktika igra”. Bio sam bahat kao Zlatan Ibrahimović.

Sa velikim uživanjem gleda mečeve reprezentacije

Fudbal nikad  prežaljena ljubav

Snuždenog, na ivici suza… sreo me je Veljko Čalija, rukometni trener u Sečnju. Tražio je da mi pogleda šaku i kada je ustanovio da je tek nešto manja od njegove, kazao mi je: “Sine, dođi ti kod mene da treniraš, batali fudbal”. Bilo je to lako reći. Bio sam standardni rukometni reprezentativac kada sam sedam godina igrao paralelno fudbal u Bilećaninu iz Sečnja. Deset dana pred put u Los Anđeles na Olimpijadu, igrao sam neki derbi trećeg ranga fudbalskog takmičenja u SFRJ i dao gol za Bilećanin. Svi koji su me poznavali su mi tada kazali: “Momire, koliko ti grama mozga imaš u stvari?”. Kasnije sam ubedio selektora da nam treba slobodan dan na pripremama reprezentacije da bih odigrao “derbi” za Bilećanin. Dao sam jedini gol na meču i sutradan me je selektor sačekao sa sportskom štampom u kojoj je uz moju sliku pisalo “Rnić odlučio derbi”. Bio je ljut, ali mi je čestitao na lukavo smišljenom planu. Mada, i on me je pitao da li sam normalan.
Nesreću čovek predoseti

U pravu su ljudi koji kažu da se nesreća može omirisati. Pred Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj, osetio sam umor i zamolio selektora Živkovića da ne igram meč sledećeg jutra. On me je stavio u startnu postavu jer je želeo što bolje da se uigramo pred iskušenja koja nas čekaju kao olimpijske pobednike na tom takmičenju. U prvom napadu dva protivnička igrača sam okrenuo u vazduhu boreći se za što bolju poziciju u napadu i obojica su pali na moje desno koleno. Lekar reprezentacije je samo kratko kazao: “Mora da je mnogo gadno kada čovek kao što si ti plače”. Bukvalno nisam mogao da se dignem sa parketa, pa su me saigrači odneli do autobusa. Drugar me je sutradan odvezao kući kod supruge. Moja Slavica umalo nije pala u nesvest kada me je videla. Klečao sam. Od bolova nisam mogao da stojim. Intenzivne masaže, banjske terapije i bandaži su mi omogućili da trčkaram na poslednjoj kontrolnoj utakmici i Živković mi je rekao da idem u Švajcarsku. U Cirihu su mi dali injekciju direktno u koleno i posle dve nedelje smo postali prvaci sveta. Kasnije sam otišao kod nadrilekara u Bačko Dobro Polje koji mi je kazao: “Momire, sa ovim kolenom si samo mogao da pogineš u Švajcarskoj”. Profesor Nešović, koji se brinuo o zdravlju fudbalera Crvene zvezde, kladio se sa mnom da ću morati da operišem koleno, ali je opkladu izgubio. Nikada nisam otišao pod nož, a koleno me i danas žiga na promenu vremena. Mali fudbal se podrazumeva dva puta nedeljno.

Slavica – ključ  uspeha

Slavicu sam upoznao još u srednjoj školi. Ona je živi dokaz da iza uspeha nekog čoveka stoji požrtvovanje neke žene. Ona je trudna krenula sa mnom u Nemačku, a tada smo već imali Momira juniora. Ujutru smo popili kafu i ja sam krenuo na utakmicu, a uveče mi je predsednik kluba javio da sam po drugi put postao otac. Njegova žena je sve organizovala oko Slavičinog porođaja i to im nikada neću zaboraviti. Sve je Slavica izdržala u Nemačkoj sa dvoje male dece bez pomoći rodbine. Odrađivao sam ugovor i pobeđivao, a ona je podizala porodicu. Momir je danas reprezentativac Srbije i srećan sam što je izabrao svoj put. Iako smo pet godina bili cimeri u sobi Veselina Vukovića, aktuelnog selektora, nijednom ga nisam pozvao da se raspitujem oko Momira. On to zna i jako ceni moju distancu u odnosu na njegovo bavljenje rukometom jer je to isključivo njegov izbor. Odlično podnosi pritisak moje slave i mojih trofeja.

Lična karta

• Momir Rnić je rođen u Sečnju 1955. godine.
• Jedan je od najboljih jugoslovenskih sportista svih vremena.
• Stručnjaci su ga proglasili za najboljeg odbrambrenog igrača na svetu.
• Boje reprezentacije Jugoslavije je branio 217 puta i postigao 411 golova.
• Kao član i kapiten reprezentacije bio je dva puta prvak Balkana u Varaždinu 1978. godine i u Lovetu 1980. godine.
• Prvak Mediterana u Splitu 1979. godine i u Maroku 1983. godine.
• Vicešampion sveta postao je u Dortmundu 1982, a olimpijski pobednik 1984. godine u Los Anđelesu.
• Bronzu je osvojio četiri godine kasnije na Olimpijskim igrama u Seulu.
• Svetki prvak postao je u Švajcarskoj 1986. godine.
• Oženjen je Slavicom i ima dvoje dece.

Izvor: Blic