Nikola Grbić: Inat, geni i istorija

Kakav je to as bio na terenu. Jedan od najboljih kojeg je odbojkaški svet ikada video. Maestro. Kada je on dirigovao napadom, igrači su bili mirni jer su znali da njegove lopte „imaju oči” i da će pronaći pravo rešenje za poen. Bio je jedan od onih koji su ulivali sigurnost ekipi. Sada je patike zamenio cipelama i sa klupe će bodriti i davati savete našim najboljim odbojkašima na Evropskom prvenstvu u Bugarskoj i Italiji (9-16. oktobar).

Dovoljno je reći Nikola Grbić. I priča može da počne.

– Čeka nas velika borba. Jako teška grupa i jako teška četvrtfinalna utakmica. Prvo se u grupi sastajemo sa Rusima, a onda u četvrtfinalu idemo najverovatnije na Francuze ili Italijane, koje su dve sjajne ekipe. Naši ciljevi su uvek najviši, ali polako, idemo korak po korak – počeo je priču Grbić.

Odbojkaši su bili na pripremama u Vrnjačkoj banji. Trenutno formu bruse u Beogradu.

– Svi su usmereni ka onome što treba da se radi. Znam da im je teško i da ih noge bole. Njima su dosadne te vežbe. Ali uvek im kažem: “Ovo moramo da prođemo sada da bismo najbolji bili na šampionatu.” Mogu da ih teram da skaču, da igraju, ali rizikujemo povrede, jer njihova tela još uvek nisu spremna za takav vid napora. Zbog toga idemo polako. Puno nam pomaže rezultat u Riju ostvaren u Svetskoj ligi jer su momci motivisani da budu još bolji. Cenim maksimalno požrtvovanje koje pokazuju na treninzima.

A kako izgleda kada trening vodi legenda poput Grbića čije majstorije su sadašnji reprezentativci gledali i divili se?

– Kao selektor u prednosti sam jer sam imao igračku karijeru kakvu sam imao i što znam šta je u njihovim glavama. Umem da procenim kada se dvoume, da im kažem šta mislim. Ali nikada im ne pričam da treba da igraju onako kako sam ja igrao. Insistiram na primer na tome da dizači igraju prvi tempo. To je nešto čime ja nikada nisam bio zadovoljan u svojoj igračkoj karijeri, ali insistiram na tome da oni igraju jer im je procenat uspešnosti visok.

Nekadašnji as kaže da od igrača zahteva „samo”:

– Maksimum. Trudim se da iz svakog od njih izvučem najbolje. Jer ako mi svaki od njih da sve što može, mi smo pobedili. I mirne glave i srca izlazimo sa terena. Tačno je da ponekad naše najbolje neće biti dovoljno i za rezultatsku pobedu, jer i od najboljeg ima bolje, ali ako daš sve od sebe, pa makar i izgubio, nema mesta za kajanje. Važno je samo da se boriš i da se ne posustaješ do poslednjeg poena. Na Olimpijskim igrama u Atini 2004. mi smo zaustavljeni u četvrtfinalu. Ali u trenucima kada su nam se pobedili Gerić i Miljković, kada pola ekipe ima virus, to je bio naš maksimum. I nisam žalio uopšte. To je bilo naše najbolje tada.

Na pomen osvojene zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000, Grbić se nasmejao i rekao:

– San bi bio potpun kada bih i kao trener osvojio medalju. Rano je još da pričamo o OI u Riju 2016, jer se još nismo ni kvalifikovali. Svi naravno od nas očekuju da se plasiramo, očekujemo i mi. Uvek smo pod nekim pritiskom navikli smo na to.

Zna Nikola kako da nauči igrače da se sa pritiskom nose.

– Sada, kada igrači bez opeterećenja treniraju, ja ih pripremam kako da odigraju kada bude bilo 23:23 na utakmici. Hiljadu puta ponavljamo isto, da oni kada dođe prelomni trenutak u meču ne bi zastali i rekli: “A šta ću sad?” Hoću da mentalno budu spremni na to da lopta na 23:23 završi u polju protivnika i bude poen za nas. Hoću da to postane rutina.

Kada to Grbić priča sve deluje tako jednostavno, ali tvrdi da ako ste koncentrisani i posvećeni uspeh ne može da izostane. Pitamo ga da li postoji situacija koja može da ga izbaci iz takta.

– Gotovo svaki poen. Šalim se. Moram da znam da prepoznam situaciju i da znam kako da odreagujem zrelo. Pre nekoliko dana iznerviralo me je to što je jedan igrač odreagovao nervozno, onako kako ja nikada ne bih da sam na njegovom mestu. E tada moram da znam kako da se ponašam. Pričao sam sa nekim trenerima koji su dosta duže u ovom poslu. Jedan savet može da te kupi za ceo život. Pričao sam sa selektorom Rusije koji je izuzetan autoritet i koji kad kaže “ima da radiš ono što ti kažem” igrač to izvršava bez obzira što možda zna da selektor nije u pravu i on mi kaže: „Vidiš, ponekad treba malo da popustiš. Da igrača koji se ponaša kao primadona ili kao dete, što je prilično često, moraš da istrpiš. Koliko god da znaš da si ti u pravu, a on nije, istrpi ga. Pusti ga.” I u pravu je. Kada bih odreagovao na prvu, nikada tako ne bih razmišljao. A znate kako kažu – što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. Imam veliku sreću što sam imao takvu igračku karijeru da znam šta oni misle, a mogu i sa dosta ljudi da se posavetujem i pitam „e šta si radio u toj situaciji”, a oni će da mi odgovore.

Naučio je da izbroji do deset pre nego što odreaguje.

– Ponekad kada kažem očiglednu stvar, a oni me ne poslušaju, onda „odlepim”, ali znam da moram da nađem način se smirim. Jer ako izgubim živce krenem da se derem na igrača meni će da bude super jer sam izbacio nervozu, ali sam njega izgubio. Mogu samo da ga izvedem iz igre. Strpljenje mora da postoji. Poenta je da on iz trećeg, četvrtog, petog puta, uradi šta sam mu rekao, jer kako utakmica odmiče tako su poeni sve važniji i važniji. Tako da će on možda to da uradi onda kada bude bilo najpotrebnije. Nije dobro za mene što je zdravlja tiče, ali, ne znači da je moj način najbolji. Bernardinjo krene da im psuje sve po spisku, pa je osvojio sve. I to više puta. Ali za moj karakter mislim da je to najbolji način – smireno da vratim njihovu pažnju na ono što treba da rade. Posle sednem pored njega i kažem mu: “E, hajde da vidimo kada sam ti rekao da uradiš to šta se desilo, a šta se desilo kada nisi uradio”. I to je odličan način da mu se dokaže gde greši. Ako je i kritika da bude konstruktivna.

Slušajući Nikolu stičemo utisak da je u njegovoj glavi odbojka i samo odbojka.

– Tako je. Trenutno spremam seminarski rad. Pripremam treninge, gledam snimke, imam individualne sastanke sa igračima. Kad smo u pogonu onda stvarno imam malo slobodnog vremena. Treninzi, seminari, utakmice koje moraš da gledaš. I to je razlika između trenera i igrača: neko je igraču spremio šta treba da radi, na koje terapije treba da ide, šta i kada treba da jede i ustane, pere mu se veš. Oni dolaze na gotovo. A kada ste trener onda slodobno vreme nije slobodno vreme. Drugačije je malo kada mi je tu porodica, pa kada imamo slobno pre podne, odem da ih vidim kod kuće.

Sa bratom Vanjom na terenu je izvojevao neke od najvažnijih pobeda na terenu.

– Završio je fakultet, postao predavač na DIF-u i mislim da se pronašao u tome. On to voli. Svaki dan bi mogao da sedi ovako i da priča. Vrlo je interesantan, ima harizmu i to mu ide od ruke. Neki ljudi koji ne poznaju mene, prilaze mi, pa mi kažu: “Upoznali smo Vanju, baš je zanimljiv!” Dešava se i da nas pomešaju. Tako odem na večeru u restoran, a neko mi kaže: “Ćao, Vanja!” ili “Ti si pecaroš?” Samo se nasmejem, kažem: “Vanja je”. Jedan čovek mi je prišao: “Evo doneo sam ti varalice.” Zavalim mu se uljudno i odnesem ih Vanji. Kako drugačije da odreagujem? Kada se vratio u Srbiju, i kada je počeo da se bavi tim bič volejom, regularno je slao poruke na kojoj televiziji gostuje. Nema veze što sam ja u Italiji i što nemam te kanale i ne mogu to da vidim i da hoću. Ovog leta sam ga video ukupno pet puta. Rekao je da će da dođe da priča sa igračima. U tom trenutku telefon je zazvonio. Na displeju se pojavilo “Vanja”, a Nikola je zamolio da prekinemo razgovor.

Posle nekoliko minuta uz osmeh je rekao:

– Pa da, znamo se. Ne može da dođe, ali doći će sledeće nedelje. Voleo bih da porazgovara sa primačima jer mi takvih primača poput njega ili Gorana Vujovića nemamo. Da dođe i da napravi neku priču sa njima. Ali ne da im pušta slajdove, nego da sedne pored njih i kaže im “Slušaj, ovo je tako zbog toga i toga”. To njima može puno da znači za dalji nastavak karijere. Sve što on kaže ima specifičnu težinu i njegovo iskustvo može puno da im pomogne u nekim odlukama.

Nikola Grbić je pokušao da objasni i kako to u Srbiji rastu šampioni.

– To je pitanje na koje nemam tačan odgovor. Mislim da je to kombinacija inata, gena i istorije. U Rusiji ima više odbojkaša nego što Srbija ima stanovnika, pa smo mi za tu Rusiju sila u odbojci.

Za kraj smo ostavili košarkaške priče.

– Pratim partije košarkaša. Izgledaju mi previše dobro. Mnogo više volim kada vidim da ekipa od početka igra dobro. To je odlično zbog sigurnosti koju stičeš. Nadam se da ćemo i mi ići njihovim putem.

Izvor: Blic