Dan kada je Stanulov ispisao jednu od najlepših stranica srpskog veslanja

Na današnji dan pre tačno 42 godine u Karapiru na Novom Zelandu “ispisana” je jedna od najznačajnijih stranica u istoriji srpskog veslanja.

Zrenjaninac Milorad Stanulov 5. novembra 1978, pod zastavom tadašnje Jugoslavije, osvojio je u skifu bronzano odličje na Svetskom prvenstvu za seniore i tako postao tada tek drugi Srbin koje je izlio planetarnu seniorsku medalju (prvu, takođe bronzanu, osvojio Predrag Savić na Svetskom prvenstvu za seniore na Bledu 1966. u četvercu sa kormilarom).

Iako je od novozelandske “bajke” prošao gotovo čitav život sećanja Stanulova na izvanredan rezultat u Karapiru ne blede. Evociranje uspomena na nezaboravnu 1978. počinje pričom o tome kako je uopšte došlo do toga da te godine, prvi put u karijeri, sedne u skif.

– Godinama sam veslao u rimen disciplinama, pretežno u dvojcu i četvercu sa i bez kormilara. Prvi kontakt sa dubl veslanjem sam ostvario 1976. kada sam se prvi put oprobao u dubl skulu. U skifu nisam nikada veslao iz prostog razloga što Begej 1883 nije posedovao taj čamac. Međutim, sredinom aprila 1978. moj klub je prvi put u istoriji kupio skif i to novi Štemfli. Sa svega sedam dana treninga u ovom čamcu otišao sam na Prvomajsku regatu na Bledu koja je ujedno bila i Izborna regata za sastav nacionalnog tima. Nisam previše očekivao tim pre što nisam imao gotovo nikakvog iskustva veslanja u skifu. Međutim, i na moje i na iznenađenje svih ostalih, zablistao sam na Bledu osvojivši ubedljivo prvo mesto sa rezultatom 7:18.67, što je bilo za više od 15 sekundi brže od drugoplasiranog Dragana Obradovića, već iskusnog skifiste koji je u ovom čamcu osvojio bronzu na Svetskom prvenstvu za juniore tri godine pre toga. Treći na Bledu je bio Momčilo Popović. Za Stručni štab reprezentacija nije bilo dileme i već tada je doneta odluka da te godine predstavljam Jugoslaviju u skifu na planetarnom šampionatu. Samo dve nedelje kasnije na velikoj međunarodnoj regati u Manhajmu potvrdio sam visok nivo i u internacionalnoj konkurenciji. Prvog dana čuvene regate osvojio sam treće mesto, iza tadašnjih čuvenih skifista i osvajača najznačajnijih svetskih odličja, Kolbea iz Zapadne Nemačke i Koksa iz Engleske, dok sam drugog dana uspeo da trijumfujem. Sve to mi je ulilo ogromno samopouzdanje za nastavak sezone čiji je vrhunac bilo Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu krajem oktobra i početkom novembra – kaže na početku Stanulov.

Završne pripreme za šampionat u Karapiru Stanulov je sa svojim trenerom Veselin Vučićević, ujedno i prvim trenerom Begeja 1883, odradio u Zrenjaninu u krajnje specifičnim uslovima.

– Završne pripreme za Svetsko prvenstvo počeo sam pošto su se završili Prvenstvo Jugoslavije, Balkansko prvenstvo i tromeč između naše zemlje, Austrije i Nemačke. Budući da smo na Novi Zeland otputovali u drugoj polovini oktobra period pre toga sam trenirao na Begeju u rodnom gradu i to u dobu godine kada je kod nas uveliko bila završena sezona. Često sam imao treninge po magli i kiši i mogao sam da koristim samo deo reke, tu negde oko kluba. Jednostavno, uslovi za duže deonice u tom dobu godine nisu postojali – priseća se Stanulov.

Jugoslovenska reprezentacija, koju su činila četiri čamca, skifista Milorad Stanulov, dvojac bez kormilara Zlatko Celent, Duško Mrduljaš, dubl skul Dragan Obradović, Zoran Pančić i četverac sa kormilarom Stevo Macura, Janez Grbelja, Zdravko Huljev, Ivo Despot, kormilar Ante Ban, predvođena selektorom Jožem Ropertom, u Kapairo je stigla 20. oktobra. Već u kvalifikacijama Stanulov je pokazao da bi mogao da se umeša u borbu za postolje. Bio je drugi u svojoj grupi, odmah iza slavnog Kolbe, a ispred Finca Karpinena, potonjeg osvajača tri olimpijska zlata u ovoj disciplini, čime se iz prvog pokušaja plasirao u polufinale.

– U skifu je bilo prijavljeno 15 čamaca. Kvalifikacije sam izveslao na visokom nivou i tako stigao među 12 najboljih na svetu. Polufinale je za mene bilo ravno okršaju za odličja jer sam smatrao da je i sam plasman u finale ogroman uspeh, tim pre što sam na ovom takmičenju debitovao na svetskim prvenstvima i to u svojoj tek drugoj godini reprezentativne karijere. Nastupio sam odmah posle Celenta i Mrduljaša, koje sam smatrao našim najjačim čamcem, i koji nisu uspeli da se plasiraju u finale. Izveslao sam briljantno i sa trijumfom i najboljim vremenom od svih polufinalista stigao sam do borbe za odličja. Pored mene iz ove grupe polufinala u finale su otišli i Argentinac Ibara i Sovjet Dogvan. Bio sam presrećan, a moju radost je delio ceo jugoslovenski tim jer je jedan naš čamac stigao do prilike da osvoji medalju – kaže Stanulov.

Finalna trka u skifu veslana je 5. novembra, a sam početak nije nagoveštavao da naš veslač može do postolja, budući da je posle prvih 500 metara bio poslednji.

– U finalu me je stigao umor i zbog neiskustva. Naime, polufinale sam izveslao maksimalno jer mi je plasman u finale bio glavni cilj. Sigurno je da bih stigao do najboljih šest i sa malo taktičnijim veslanjem. Bilo kako bilo to se osetilo u finalu. Slabo sam startovao i nakon prve četvrtine trke bio sam šesti. Ipak, tada sam uhvatio pravi ritam. Na ulasku u drugu polovinu trke izbio sam na peto, a na ulasku u poslednjih 500 m na četvrto mesto. U zadnjoj četvrtini finala uspeo sam da preteknem Sovjeta Dogvana i da stignem do odličja – prepričava finale kao da je juče bilo Stanulov koji je do bronze stigao sa rezultatom 7:09.82..

Zlato je osvojio Peter Mihael Kolbe iz Zapadne Nemačke (7:06.01), srebro Rediger Reiš iz Istočne Nemačke (7:08.35), Nikolaj Dogvan iz SSSR je bio četvrti (7:11.55), Rikardo Ibara iz Argentine peti (7:12.80), a Perti Karpinen iz Finske šesti (7:18.43).

– Trenutak kada sam izašao na postolje da primim medalju pamtiću do kraja života. Slavio je i čitav jugoslovenski tim, pogotovo što smo uspeli da stignemo do svetskog seniorskog odličja posle 12 godina pauze i bronze četverca sa kormilarom Frane Kazija, Ivo Juginović, Predrag Savić, Bora Ercegović, kormilar Ljubo Curović na Svetskom prvenstvu za seniore na Bledu 1966. Slavlje je bilo i na tribinama budući da nas je tokom šampionata pratio veliki broj naših ljudi koji su se na Novi Zeland, pretežno iz Dalmacije, doselili nakon Prvog svetskog rata. Pored podrške koju su nam pružali na samom takmičenju, često su nas posećivali u hotelu gde smo bili smešteni, a i organizovali nam nekoliko sjajnih izleta i poseta jugoslovenskim centrima na Novom Zelandu – ističe Stanulov i dodaje još jedan zanimljiv detalj sa takmičenja – Na šampionatu na Novom Zelandu svi iz jugoslovenske reprezentacije smo nastupili u pozajmljenim čamcima, budući da nije bilo sredstava da se naši čamci pošalju na Novi Zeland brodom tri meseca ranije. Ja sam imao sreću budući da sam nastupio u istom čamcu u kojem sa trenirao. Naime, Bugari su u Karapiru već poslali odličan skif marke Štemfli, ali su na kraju odustali da pošalju i svog skifistu Nikolova, koga sam upravo ja “tukao” te godine. S obzirom da je naš Savez imao odličnu saradnju sa Veslačkim savezom Bugarske dobio sam od komšija čamac tako da nisam praktično osetio nikakav problem što nisam u svom čamcu. Za razliku od mene, recimo Obradović i Pančić su veslali u dubl skulu lokalne novozelandske marke koji je bio znatno teži od tada najboljih svetskih čamaca. Samim tim posao im je bio otežan.

Jugoslovenski tim, koji je šampionat u Novom Zelandu završio sa jednom, Stanulovom, medaljom te sedmim mestima dvojca bez kormilatra Zlatko Celent, Duško Mrduljaš i četverca sa kormilarom Stevo Macura, Janez Grbelja, Zdravko Huljev, Ivo Despot, kormilar Ante Ban i osmim mestom dubl skula Dragan Obradović, Zoran Pančić krenuo je put Jugoslavije.

– U avionu na putu za domovinu moj veliki prijatelj i vršnjak Zoran Pančić nekoliko puta mi je rekao “Mile, ogromnu stvar su uradio na Novom Zelandu”. Možda toga nisam ni bio svestan sve dok nismo sleteli u Beograd. Na izlasku iz aviona pored rodbine, prijatelja i ljudi iz Begeja 1883 sačekao nas je i veliki broj novinara i fotoreportera. Dan kasnije sve velike i značajne novine tadašnje Jugoslavije na naslovnim stranama su objavile priču o uspehu na Novom Zelandu, posebno iz razloga što veslanje dugo nije imalo svetsko odličje i što je do njega došao neki, do tog trenutka, za širu sportsku javnost anonimni veslač iz Zrenjanina. U mom rodnu gradu priređen mi je prijem kod gradonačelnika koji mi je poklonio fotoaparat. Bio sam presrećan jer mi je fotografija bila, a do dan-danas ostala, hobi i velika ljubav – napominje Stanulov.

I nakon 1978. Mile Stanulov nastavio je da „piše“ istoriju srpskog veslanja, doduše u jednom drugom čamcu.

– I celu 1979. sam izveslao u skifu. Na Svetskom prvenstvu za seniore na Bledu te godine za 79 stotinki sam ostao bez finala, dok sam u B finalu zauzeo treće mesto. Godinu dana kasnije počele su pripreme za Olimpijske igre u Moskvi. Probane su različite kombinacije, a jedna od poslednjih u dubl skulu bila je sa Pančićem i samnom, i to nepuna dva meseca pred najvažnije takmičenje u toj godini. Da nije napravljena greška u proceni najbolje se videlo na Igrama u Moskvi gde smo Pančić i ja osvojili srebro. Četiri godine kasnije u Los Anđelesu u istom čamcu stigli smo do bronze – kaže na kraju Stanulov.