Strelac Mateja Rackov (41) se posle 20 godina vratio u svoj matični klub, SD Bečkerek 1825. Bio je to povod za susret i razgovor sa sjajnim sportistom i šampionom u streljaštvu, koji se inače jednako uspešno bavi i montažom igranih filmova, dokumentaraca i tv serija.
Dok razgovaramo o njegovoj velikoj ljubavi, streljaštvu, Mateja se priseća njegovog prvog odlaska na Gradsko strelište u Zrenjaninu.
– Pre tačno 29 godina, u jesen 1985. dvojica drugara su me pozvala da odemo do Gradskog strelišta kod glavne autobuske stanice u Zrenjaninu i da se oprobamo u streljaštvu. Čuli su da je interesantno. Oni su trenirali godinu – dve, a ja sam ostao do danas. Prošao sam sve kategorije i puškarske discipline u nacionalnom programu, koje se treniraju po našim klubovima. Najviše uspeha imao sam u velikom kalibru i to u disciplinama poluatomatska puška (PAP) i vojnički karabin. Pošto su to discipline nacionalnog programa, najviši nivo takmičenja je prvenstvo države. Sa klubovima za koje sam nastupao, imao sam sreću da ostali članovi ekipe budu odlični strelci, sa kojima sam u velikom broju takmičenja bio među prva tri mesta u državi, a sa zrenjaninskom ekipom 1993. i državni rekorderi. Kao pojedinac u disciplini PAP, često sam ulazio u finale među osam najboljih, ali tek 2012. sam osvojio prvo mesto. Prošle godine sam bio drugi, a ove treći, u istoj disciplini. Takođe, imao sam uspeha i na nekim jačim turnirima (prvo mesto na Jugoslovenskim omladinskim igrama u Ohridu 1989, vazdušna puška; prvo mesto na turniru Bezbednost, inače nezvaničnom prvenstvu SRJ u disciplini PAP, 2000. g, Prvenstva Vojvodine itd.).
Posle gotovo 20 godina vratio si se u klub iz Zrenjanina. Zbog čega si doneo takvu odluku?
– Svaki put kad sam menjao klub, bilo je to zbog nekog zasićenja i želje za napredovanjem. Kad sam 1995. otišao iz zrenjaninskog kluba (tada se zvao SD Žarko Zrenjanin), bilo je to zbog toga što sam studirao u Beogradu, ali i zbog teške materijalne situacije u kojoj su se tih godina našli klubovi. Prešao sam u SK Milicionar iz Beograda, gde sam dobio, tada za mene, nezamislivo dobre uslove za trening i nastupe na takmičenjima. Posle deset godina u tom klubu, i pored dobrih uslova za mene lično, ekipa se osula i na takmičenjima sam nekoliko godina nastupao sam. Shvatio sam da mi treba klub u kojem ću biti član dobre ekipe i da ću tako i ja popraviti lični rezultat. Tada se pojavio moj prijatelji kolega strelac Miroslav Šegrt, koji mi je ponudio da pređem za novosadski klub „Radivoj Ćirpanov“. Dok sam nastupao za njih, u poslednje tri – četiri godine, uspešno smo dominirali u disciplinama velikog kalibra. Međutim, takmičenja u tim disciplinama su samo dva puta godišnje (prvenstva Vojvodine i Srbije) i to u razmaku od dve nedelje.
‘ Osetio sam potrebu da nastupam i na drugim takmičenjima i opet se nekako namestilo da mi moj prvi trener, Slavoljub Grozdanov iz SD Bečkerek 1825, predloži da nastupam za njih, a da će mi omogućiti da se takmičim i u međunarodnim disciplinama. To nisam mogao da odbijem, pogotovo što se radi o klubu u kojem sam počeo pre toliko godina i gde sam postavio temelje današnjeg iskustva u ovom sportu – dodaje Rackov.
Baviš se i drugim formama streljaštva, sportovima kao što su biatlon i target sprint. Odakle interesovanje za ove discipline?
– Streljaštvo samo na prvi pogled deluje kao statičan sport. Na prvom treningu u sezoni osetim tačno koje grupe mišića najviše koristim i zato, ako se pre treninga ne zagrevam, sledi upala mišića. Takođe, neophodno je baviti se i drugim sportovima. Moj prijatelj Šegrt, koji je i sam multisportska ličnost, predložio mi je da osnujemo biatlon klub. Biatlon se sastoji iz nordijskog trčanja i streljaštva. Klub SK Biatlon Novi Sad smo osnovali 2007. i postali smo aktivni u Biatlon savezu Srbije, on pogotovo, kao trener, a ja u oblasti onoga što mi je i struka – mediji, internet prezentacija, itd. Na skije sam stao jednom, a ski – rolere za letnji biatlon sam naučio da vozim… Toliko od mene, za sada.
Ove godine si osvojio i prvu medalju u target sprintu. Kakvo je to bilo iskustvo za tebe?
– Što se tiče nove discipline, koju promoviše Međunarodna streljačka federacija (ISSF) – target sprint, najsličnija je letnjem kros-biatlonu. Sastoji se iz trčanja i gađanja iz vazdušne puške na 10 m. Prvo se trči 400 m, zatim se ulazi na strelište i takmičar mora da obori svih 5 meta ili da ispali 20 dijabola. Zatim nastavlja trčanje, pa posle sledećih 400 m drugi krug gađanja i na kraju istrčava poslednjih 400 m. Pobednik je onaj ko prvi prođe kroz cilj. Ove godine je u Novom Sadu održano prvo takmičenje u target sprintu. Organizator je bio naš biatlon klub i imao je solidan odziv među sportskim klubovima. Kada mi je Miroslav rekao da ću nastupati, pomislio sam da nije normalan, pošto kros nisam trčao od osnovne škole. Ipak, prihvatio sam izazov, ne bih li podržao tu disciplinu i na kraju se isplatilo: osvojio sam zlato u rekreativnoj kategoriji, a bio sam drugi u opštem plasmanu, iza Miroslava. Ostavivši iza sebe dvadeset godina mlađe takmičre, koji su mahom atletičari, dokazali smo da je u tome ipak bolje biti dobar strelac, nego atletičar. Naravno, za vrhunski rezultat je obavezno i jedno i drugo. Ideja mi je da promovišem tu disciplinu u Zrenjaninu i da spremimo takmičare za Olimpijadu u Tokiju 2020. gde će target sprint i biti promovisan.
MONTIRAO „BESU“ i „VOJNU AKADEMIJU“
Filmom i fotografijom Rackov se bavi od osnovne škole. Prva iskustva na televiziji imao je 1990. i 91. na lokalnim televizijama u Zrenjaninu, a onda je sve to zajedno pretočio u profesiju upisavši Fakutet dramskih umetnosti u Beogradu 1993, smer filmska i TV montaža. Profesionalno se time da bavi od 1995. na BK televiziji, a posle dve godine je odlučio da budem montažer „slobodnjak“, što je ostao do danas.
Od filmova i serija, koji su poznatili širem krugu ljudi, izdvajamo film Srđana Karanovića „Besa“ sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, srpsku priču u omnibusu „Neke druge priče“ rediteljke Ana Marie Rossi, a od serija tu su „Na terapiji“, „Vojna akademija“, „Pozorište u kući“, „Dama bez blama“, „Jelena“…
Kako uspevaš da uklopiš posao, koji zahteva visoku koncentraciju i sport, koji takodje zahteva visoku koncentraciju?
– To su različite vrste mentalnog napora i sport me na neki način „resetuje“. To je nešto što ne doživljavam kao napor, mada daleko od toga da ne iscrpljuje. Posle toliko godina bavljenja streljaštvom, ne mogu reći da sam postao apsolutni gospodar svojih misli, naprotiv, imam još mnogo toga da naučim o sebi i to je upravo ono što me i dalje drži u ovom sportu. Na takmičenju imam samo jednog protivnika, ali vrlo nezgodnog – sebe i svoje slabosti. Ima tu još nekoliko faktora, kao što su sreća, kvalitet opreme, municije, vremenski uslovi, tako da je uvek neizvesno i to je draž ovog sporta – ne zna se ko na kraju dana izlazi kao pobednik. Upravo iz tog razloga treniramo, da bi što manje toga prepustili slučajnosti i što više upoznali sebe.
Ove godine si bio treći na prvenstvu Srbije. Promenio si potom klub i od pre mesec dana si ćlan SD Bečkerek 1825. Kakvi su planovi za iduću sezonu?
– Ulazim u jednu novu priču, a to je međunarodni A program i to prvenstveno vidim kao jedan izazov i nešto, što će mi veoma doprineti poboljšanju rezultata u disciplinama nacionalnog programa, posebno u velikom kalibru. Pored novih takmičenja iz disciplina vazdušne i malokalibarske puške, tu je i što bolji rezultat na državnom prvenstvu, kako pojedinačno, tako i ekipno u meni omiljenoj disciplini, a to je poluatomatska puška i jedan uvek prisutan zadatak – obaranje državnog rekorda, čiji je vlasnik moj sadašnji trener i kolega u ekipi Dragan Grozdanov. Cilj je poprilično visok, ali ne i nedostižan, pa je sam tim i izazov veći. Pošto smo sad u istom timu, moji dobri rezultati idu u prilog celoj zrenjaninskoj ekipi, strelcima koji su mi prvenstveno prijatelji već skoro tri decenije – istakao je Mateja Rackov na kraju razgovora.
.gif)
.gif)
