Jedna od naših najboljih rukometašica, standardna reprezentativka, koja u svojoj bogatoj kolekciji trofeja ima i srebro sa Svetskog prvenstva u Beogradu, konačno je rekla „da“ svom dugogodišnjem momku.
Ubojita levica Srbije, Jelena Živković, od juče se preziva Lavko. Srećnik je Zrenjaninac Aleksandar Lavko, električar zaposlen u EPS – u, obični momak iz komšiluka, kojeg krasi neobično harizmatičan osmeh. Upravo je taj osmeh osvojio srce lepe Jelene, tačno pre osam godina.
– Naš kum David nas je upoznao prilikom jednog izlaska u leto 2007. godine. Prvo smo se družili pola godine, a zatim i započeli vezu – kaže Jelena, koja je odrasla na Zelenom polju, samo jednu ulicu dalje od Aleksandrove kuće.
Već sledeće godine sjajna rukometašica je potpisala za Kikindu, ali je te sezone svakodnevno putovala na relaciji Zrenjanin – Kikinda, kako bi završila srednju školu u rodnom gradu. Zatim slede Zaječar, Mađarska, Crna Gora, Hrvatska, Rumunija… Ređaju se trofeji, klupski i reprezentativni. Red sportske sreće bio je uvek prožet redom tuge zbog fizičke razdvojenosti. Međutim, ljubav iz tinejdžerskih dana izdržala je sve ispite.
– Bilo je zaista teško. Trudili smo se da se viđamo na svake dve nedelje. Nije to bilo uvek jednostavno organizovati, najviše zbog Jeleninih putovanja sa klubom ili reprezentacijom. Koštalo nas je mnogo i novca i živaca, ali nam se isplatilo – uz osmeh, koji ne silazi sa lica, priča Aleksandar.
Poslednja godina je ujedno bila i najteža za mladi par.
– Igrala sam u Krajovi. Put do tog dela Rumunije je prilično loš, mnogo se oduži. Klub je igrao utakmice u ritmu sreda – subota. Ove godine smo se, do venčanja, videli samo 10 puta. Posebno teška su bila poslednja dva meseca. Dolazila sam u Zrenjanin samo nedeljom, kada ništa ne radi, a naravno da sam, kao i svaka devojka koja se udaje, želela da što više učestvujem u organizaciji venčanja – dodaje Jelena.
Jelena je do sada igrala za 10 klubova iz 5 različitih zemalja, ako računamo i Sekešfehervar, sa kojim je nedavno potpisala ugovor. Zahvaljujući rukometu je proputovala pola sveta, ali je u njenom srcu, ma gde se u tom trenutku nalazila, bio Zrenjanin i njen momak sa Zelenog polja.
– Mnogi se čude kako je naša ljubav opstala, a mnogi me pitaju i kako to da nisam našla nekog sportistu. Ljubav između dvoje sportista retko uspeva. Više od pola mojih koleginica iz reprezentacije su se udale ili su u vezi sa momcima koji nemaju veze sa sportom – objašnjava gospođa Lavko.
Ona planira da igra rukomet još nekoliko godina. Posle toga ne vidi sebe u sportu, već u privatnom biznisu.
– Trenerski posao me ne privlači. Teško je spojiti 20 žena terenu. Možda otvorim školu rukometa za devojčice, čisto da na neki način ostanem u sportu. Po završetku karijere planiram da pokrenem privatan biznis, ali o tom – potom. Jedno je sigurno, moj muž će nastaviti da se bavi svojim poslom, a ja svojim. Mislim da ljubav i posao ne treba mešati.
Sudbonosno „da“ Jelena i Aleksandar su izgovorili juče na venčanju u Gradskoj kući i na ceremoniji u pravoslavnoj crkvi, a veselje je zatim nastavljeno do duboko u noć uz bend „Hopa cupa“. Kažu da nisu hteli da prave veliku svadbu, pa su pozvali „samo“ 220 članova porodice, rodbine i prijatelja.
Veselje su uveličale i Jelenine drugarice iz reprezentacije Srbije, Katarina Krpež – Šlezak, Kristina Liščević, Jovana Stoiljković, Ivana Prijović i Jovana Risović.
.gif)
.gif)
