Branislav Simić: Preko Severnog pola do olimpijskog zlata u Tokiju

Svaki ljubitelj sporta, a pogotovo rvanja, na spomen imena Branislava Simića zna o kakvoj sportskoj veličini govorimo.

Prvi osvajač zlatne olimpijske medalje u pojedinačnoj konkurenciji u tadašnjoj Jugoslaviji. Ovaj istorijski uspeh ostvario je u Tokiju 1964. godine, u gradu koji se sprema da opet primi najbolje što svetski sport može da ponudi.

Po završetku takmičarske karijere sudio je uzastopno na 6 olimpijskih takmičenja, od 1984. do 2004. godine. Tri puta je bio vrhovni sudija, 20 godina bio instruktor i član sudijske komisije Svetske rvačke federacije. Dobitnik je „zlatne pištaljke”, brojnih priznanja i proglašen za najboljeg rvača sveta.

Nastavnik sa punim radnim vremenom, rvač je uglavnom bio vikendom kada nema nastave, a opet – olimpijski šampion.

Ponosni vlasnik zlata sa Mediteranskih igara, srebra sa SP i bronzanog odličja sa OI u Meksiku 1968. godine, jedanaest puta šampion Jugoslavije, govorio je za sajt Olimpijskog komiteta Srbije o malo poznatim stvarima koje su obeležile osvajanje istorijskog zlata u Tokiju.

– Skoro ceo radni vek proveo sam u školi. Nakon studija istorije zaposlio sam se kao profesor i time se bavio sve dok nisam postao sportski funkcioner. Od prvog dana mi je bilo teško da uskladim posao i treninge. Mogu reći da sam imao velikih problema jer sam najmanje trenirao. Tokom nedelje sam morao da radim i predajem, nisam mogao da dobijem odsustvo iz škole, tako da je jedino treniranje vikendom dolazilo u obzir – počinje priču legendarni rvač.

Sa ponosom ističe Simić da je zajedno sa svojom generacijom u koju spadaju Matić, Martinović i Horvat, rodonačelnik najtrofejnijeg olimpijskog srpskog sporta i da su oni svojim uspesima postavili temelj rvanja u Jugoslaviji i Srbiji.

Prisećamo se sa olimpijskim šampionom Igara u Tokiju 1964. godine. Uspomena je mnogo, kao i zanimljivih anegdota.

– Rvačka ekipa je bila prva koja je krenula put Japana te 1964. godine i nas četvorica smo prvi ušli u olimpijsko selo. Japanci su želeli da nam uzvrate gostoprimstvo, koje smo im ukazali godinu dana ranije kada su njihovi rvači bili na turneji po Evropi. Tada smo se mi pokazali kao sjajni domaćini. Sve je za njih bilo besplatno, organizovali smo im spraringe i takmičenja i oni su želeli da se oduže.

Interesantna je bila i priča o samom putovanju do Tokija – preko severnog pola.

– U Tokijo smo išli avionom, ali smo dosta puta presedali. Prvo smo leteli iz Beograda za Beč, zatim za Štokholm, a odatle u vojnu bazu na krajnjem severu Švedske. Tu nas je čekao avion koji nas je preko Severnog pola prevezao do Japana. Koliko smo bili informisani, to su bili eksperimentalni letovi i mislim da smo mi bili jedni od prvih putnika koji su prošli tu rutu, ako ne i prvi – priseća se Simić.

– Olimpijsko selo je bilo jako interesantno. Smešteni smo u zgrade u kojima su nekada bili američki oficiri tokom okupacije Japana i nijedna zgrada nije bila viša od jednog ili dva sprata. Ispred svake zgrade su bili bicikli koje ste mogli da slobodno koristite i svuda smo se kretali sa njima. Kada vam više ne treba, ostavite ga ispred neke zgrade, a neko kome treba će ga uzeti i tako u krug. Dosta je to bilo napredno i dobro organizovano.

Posebno je interesantna priča kako su rvači nalazili sparing partnere tokom treninga u Univerzitetskom centru u Tokiju.

– Trenirali smo na fakultetu fizičke kulture koji se nalazio u okviru jednog univerzitetskog centra. Sećam se da su uslovi za trening bili na dosta višem nivou nego kod nas u Jugoslaviji, prvenstveno zbog kvaliteta strunjače i higijene, jer su se strunjače nakon svake borbe dezinfikovale. A naći sparing partnera bilo je lako. Kada bi nam zafalio neko, naš trener bi samo izašao u hodnik i “dovukao” nekog studenta. Japanci su svi znali makar neku borilačku veštinu, tako da im nije bilo teško da rade sa nama.

Japanska publika ostala je duboko urezana u sećanje našeg trofejnog rvača.

– Spektakularni su bili prizori naših mečeva sećam se. Sale u kojima se održavalo takmičenje su uvek bile pune, a Japanci su navijali fanatično iz sve snage. To ne mogu zaboraviti nikada, zaista su bili sjajna publika koja je davala snagu.

Koliko god da zvuči čudno, možda je Branislav Simić jedini olimpijski šampion u istoriji koji je gledao hokej na travi u momentu dok je osvajao najsjajnije olimpijsko odličje.

– Posle mog meča, ostalo je da se odradi još jedna borba. U toj borbi sastajali su se Čehoslovak Kormanik i Nemac Mec. Ukoliko ishod njihovog meča bude nerešen, ja osvajam zlato, a ukoliko neko od njih dvojice pobedi mene čeka još jedan meč. Sećam se da nisam mogao da gledam taj meč pa sam napustio salu, a ispred se odigravala utakmica hokeja na travi između Indije i još neke zemlje, ne sećam se koje. Ja sam taj meč odgledao do kraja i skoro i zaboravio na sve što se dešava u sali i na medalje. Nakon završetka meča u hokeju, ušao sam u dvoranu u kojoj je vladala opšta euforija i potraga za mnom, i u momentu kada se moj trener stuštio ka meni shvatio sam da sam osvojio zlatnu medalju – priseća se sjajne anegdote Simić.

Danas putem društvenih mreža u istom sekundu kada je neka medalja osvojena možete to i saznati, u bilo kom delu sveta da se to dogodilo. Nekada pak, to nije bilo tako.

– Ne znam ko je tada prvi objavio u našoj zemlji da sam osvojio medalju, ali se sećam kako je moja supruga prvi put čula za moj uspeh. Ona je saznala tek narednog dana i to u 5 ujutru putem radio ‘Budimpešte’, koji je tada slušala. Oni su preneli da je prvu medalju za olimpijski tim Jugoslavije osvojio Branislav Simić. A ja sam tek nakon 20 sati od osvajanja medalje dobio prvu čestitku iz zemlje u vidu telegrama.

Kada smo već kod telegrama i pošte, Simić otkriva još jedan razlog zbog kojeg je bio, kako kaže, “najpopularniji sportista među našom delegacijom”.

– Kao što rekoh, mi rvači smo prvi stigli u Tokio, te sam ja zadužio ključ od pošte jugoslovenskog olimpijskog tima. Tada naravno nije bilo interneta niti lako dostupnih telefona, te je cela delegacija našeg tima svakoga jutra čekala da se vratim iz obilaska našeg sandučeta i da im delim pisma od najmilijih. Eto, makar sam zbog toga uvek bio u centru pažnje – sa puno duha konstatuje osamdesetpetogodišnji šampion.

I za kraj razgovora pitanje – koji meč je ostao upamćen kao najteži?

– Svi su bili teški. Nije bilo lakih protivnika. Ali ipak najteži mečevi su bili oni na početku svakog takmičenja. Posebno na OI u Tokiju i u Meksiku. U Tokiju sam prvi meč imao sa Mađarom koji je na kraju završio na respektabilnom 4. mestu, a slična situacija se desila i u Meksiku kada je Rumun sa kojim sam imao prvi meč takođe bio 4. u krajnjem poretku.

Branislav Simić danas svoje dane provodi u strogom karantinu u Gerontološkom centru u Novom Sadu, zbog epidemije virusa Kovid-19. Teško mu pada, ali ne gubi duh.

Kako i da ga izgubi, to je duh olimpijskog šampiona. To zauvek ostaje u čoveku.