I love Zrenjanin

  • Home Interpoint
  • Kuća zdravlja
Poljoprivreda

U zadruzi “Agrosoj” planiraju početak proizvodnje voća

ZrBizNet

Zemljoradnička zadruga “Agrosoj” iz Neuzine osnovana je 2002. godine. Reč je o zadruzi koju je privatnim kapitalom osnovala četvoročlana porodica Vereš. Ipak, aktivno je počela da radi pet godina kasnije. Danas je “Agrosoj” oslonac poljoprivrednicima u opštini Sečanj. Iako je reč o zadruzi koja se bavi ratarskom proizvodnjom, nadležni kažu da razmišljaju o preorijentaciji na voćarstvo.

“Agrosoj” obrađuje 1.000 hektara zemlje. Od toga 300 hektara ima u vlasništvu, a ostatak uzima u zakup. I to od poljoprivrednika iz Neuzine, Dubice i Jarkovca, ali i od države. Osim što se bavi proizvodnjom ratrskih proizvoda ova zadruga ima i 250 kooperanata koji od nje uzimaju kompletan repromaterijal. Oni obrađuju ukupno 3.000 hektara oranica.

“Mi posedujemo dva višenamenska podna skladišta kapaciteta 3.500 tona. Ona zadovoljavaju svega 10 odsto naših potreba. Zbog toga iznajmljujemo skladišta u Jarkovcu, Sečnju i Krajišniku. Nedostatak skladišnog prostora je najveći problem koji treba da prevaziđemo”, kaže Ištvan Vereš, vlasnik zadruge “Agrosoj”.

Ištvan Vereš

“Republički i pokrajinski organi i različiti fondovi zadrugama i poljoprivrednicima pružaju različite mogućnosti. Ali, da bismo proširili smeštajne kapacitete potreban nam je period vraćanja investicije od 15 do 20 godina. Takav konkurs još nisam pronašao. Banke nisu spremne da ova ulaganja finansiraju duže od sedam godina. To je prekratak vremenski period. Ukoliko bismo se sami upustili u ovakvu investiciju deo sredstava iz obrtnog kapitala morali bismo da prebacimo u investicioni kapital. To nas dovodi u situaciju da moramo da se opet zadužujemo kod banaka. Ako se uzme u obzir stanje poljoprivrede u Srbiji, profit iz ratarstva ne može da pokrije troškove ovog tipa”, dodaje naš sagovornik.

Za velike investicije potrebni duži rokovi otplate kredita

Zbog neizvesnosti u proizvodnji i na tržištu u zadruzi “Agrosoj” kažu da u ovom trenutku nisu spremni da ulaze u velike investicije poput podizanja silosa ili izgradnje podnih skladišta.

“Iskustva ljudi u okruženju pokazuju da ko god je ušao u investiciju pravljenja takvog skladišta na period do sedam godina, sada ima ozbiljnih problema. Pre svega, zbog prošlogodišnje suše koja je ostavila velike posledice, ali i nekonkurentnosti koju naša poljoprivreda trpi od strane agrara zapadnih zemalja. Njihovi poljoprivrednici imaju subvencije od 250 do 500 evra po hektaru u zavisnosti od vrste ratarske proizvodnje. Našim ratarima na raspolaganju je 4.000 dinara po jedinici površine i to do 20 hektara. U takvoj situaciji nemoguće je izdržati investiciona ulaganja. A taj problem se prenosi i na prerađivačke kapacitete”, kaže Vereš.

Privredna komora bi trebalo da obezbedi plasman poljoprivrednih proizvoda iz Srbije

“Imali smo razgovore sa ljudima koji su bili spremni da ulažu kod nas. Ali, ne postoji siguran privredni ambijent kako bi se nešto planirano uradilo. Sve se svodi na vizije pojedinca ili firme. Da li će taj projekat biti uspešan, niko ne može da garantuje. Mislim da takve stvari naša država mora da ugovori preko Privredne komore Srbije sa privrednim komorama drugih država, odnosno da obezbedi plasman za naše proizvode. Ne možemo sve proizvode da plasiramo u Srbiji jer je ona malo tržište za našu poljoprivredu”, dodaje naš sagovornik.

Kao primer neizvesnog plasmana naš sagovornik je naveo ponudu italijanske kompanije “Ferero Roše” koja se odnosila na podizanje zasada  lešnika.

“Postojala je zainteresovanost poljoprivrednika ali je izostala garancija da će ova firma i posle pete godine od sklapanja ugovora otkupljivati lešnike. A pun kapacitet proizvodnje ove koštunjave voćne vrste je u devetoj godini”, objašnjava Vereš.

Skup dizel najveći problem za prolećnu setvu

“Agrosoj” se bavi isključivo ratarskom proizvodnjom. Od kultura, na njihovim parcelama se gaje pšenica, kukuruz, suncokret i soja. Male površine zauzima i šećerna repa.

“Ukidanjem kvota od strane EU u proizvodnji ovog useva, šećerna repa trpi veliki udar. Poljoprivrednici ne zaboravljaju da je pre dve godine vodeća šećerana u Srbiji uvela aneks ugovora po kojem je slatki koren otkupljivala samo od onih proizvođača koji su pristali na cenu nižu od ugovorene. Ovaj pristup je pokazao koliko je ratarska proizvodnja podložna različitim udarima”, podseća naš sagovornik.

“Prolećna setva je na pragu, a ozbiljan trošak je nafta. Kada se napravi poređenje sa zemljama u okruženju naši poljoprivrednici koriste najskuplje gorivo i treba da budu konkurentni sa kolegama iz inostranstva. Bilo je obećanja resornog ministarstva da će se to promeniti, ali ništa se nije dogodilo. Mi ne možemo da izvozimo pšenicu kada je nafta toliko skupa, a nemamo ozbiljne subvencije. Imamo sušaru koja kao energent koristi dizel gorivo. Nemački poljoprivrednik dizel kupuje po ceni koja nije opterećena porezima i drugim davanjima državi”, objašnjava Vereš.

Cena prolećne setve do 330 evra po hektaru

Plan zadruge je da cena prolećne setve ne bude veća od 330 evra po hektaru. I to bez obzira o kojoj biljnoj vrsti je reč. Pod uslovom da se ispoštuju sve agrotehničke mere.

“Ova cena obuhvata direktne troškove tj. kupovinu semena, đubriva, goriva za traktore. Pored toga, tu su i fiksni troškovi zakupa zemljišta koji terete svakoga, bez obzira da li je reč o porodičnom gazdinstvu ili firmi. To je onda suma od 800-850 evra. Kada se ovaj iznos podeli sa cenom poljoprivrednog proizvoda, npr. kukuruza, uz pretpostavku da će on koštati 15 dinara po kilogramu, znači da će proizvođač morati da ostvariti prinos od sedam tona po hektaru. Ovaj rod je dovoljan za pokrivanje troškova. Sve ispod toga je gubitak, a to se prošle godine i dogodilo kod kukuruza, suncokreta i soje”, kaže naš sagovornik.

“Zadruga 80 odsto repromaterijala plaća gotovinom. To nije slučaj sa našim kooperantima. Ima i onih koji mogu da isfinansiraju setvu, i tu je reč uglavnom o većim proizvođačima. Jedan deo posla ipak će uraditi tuđim sredstvima – zaduživanjem „na zeleno“ ili uzimanjem kratkoročnog kredita banke. Zabrinjavajuća situacija je kod srednjih i malih proizvođača. Oni nemaju sredstva da isfinansiraju proizvodnju, a to će im i poskupeti troškove. Ako proizvodna godina bude slična 2017. njih više neće biti”, upozorava Vereš.

Najvažnije je odabrati dobar sortiment

Jedan od bitnih faktora o kojem se mora voditi računa kod prolećne setve jeste odabir sortimenta. I to, pre svega, zbog klimatskih promena. Sve agrotehničke mere su jako važne, ali setva je najbitnija.

“Akcenat se danas stavlja na sorte koje imaju kraću vegetaciju. One sasvim sigurno neće dati najbolje prinose. Kukuruz treba da bude što bliže grupi zrenja FAO 300 ili FAO 400 kako bi se ostvario što bolji rod. Sada postoji mogućnost praćenja dugoročne vremenske prognoze na osnovu koje treba reagovati. Pored izbora sortimenta, bitan je sklop biljaka koji treba prilagoditi kvalitetu zemljišta”, kaže naš sagovornik.

Agrosoj planira podizanje voćnjaka na 100 hektara

Ipak, razmišljanja primarnih proizvođača moraju ići ka preorijentisanju ratarske proizvodnje ka povrtarstvu, voćarstvu i intenzivnoj ratarskoj proizvodnji, a to ne može ni da se zamisli  bez navodnjavanja.

Zbog najave da će se na području katastarske opštine Neuzina navodnjavati 1.000 hektara zemlje mi planiramo da podignemo voćnjake na površini od 100 hektara. Urađena je analiza profila zemljišta na dubini od dva metra na nekoliko parcela. Na osnovu rezultata analiza koje je uradio novosadski Institut za ratarstvo i povrtarstvo dobijena je preporuka stručnjaka za voćarstvo da se proizvodnja bazira na koštičavo voće poput višnje i šljive. U obzir dolaze još i lešnik i dunja. Prilikom planiranja u obzir su uzete karakteristike voćne vrste. Primera radi, na teritorije opštine Sečanj već postoje ozbiljni zasadi višnje jer je to voćna vrsta koja među prvima sazreva. Ona koristi zimsku vlagu iz zemljišta, te nije neophodno zalivanje. S druge strane u tom periodu ne postoje klimatski uslovi za pojavu grada”, objašnjava Vereš.

“Naša namera je da kao lideri krenemo u ovaj posao i da oko sebe okupimo poljoprivredne proizvođače. Projekat koji se odnosi na navodnjavanje 1.000 hektara u atarima Neuzine jeste jedan od preduslova da poljoprivrednici preorijentišu svoju proizvodnju. Vlasnici manjih površina od 1-5 hektara samo na ovaj način imaju perspektivu. Ali, ako proizvođač započne ovakvu proizvodnju, a nema siguran plasman, pri tome se zadužio i uložio novac, to je katastrofa. Podizanje jednog hektara voćnjaka, u zavisnosti od voćne vrste, košta od 10.000 do 15.000 evra. Tu su uračunati troškovi počev od analize zemljišta, preko kupovine kvalitetnih sadnica, do ograde, bušenja bunara, postavljanja sistema za navodnjavnje, protivgradnih mreža, vetrozaštitnih pojaseva”, ističe naš sagovornik.

Malih proizvođača je sve manje i manje

“Agrosoj” može da se pohvali da ima noviju mehanizaciju.

“Naša mehanizacija može da obradi 1.500 hektara. Međutim, sudeći po sadašnjoj situaciji uslužnih delatnosti će biti sve manje jer aktuelna agrarna politika ne ide na ruku poljoprivrednicima koji obrađuju manje od 20 hektara zemlje. Oni neće moći da izdrže konkurenciju, te zemlju koju su do sada radili daju u zakup, a oni nestaju. Mlađi ljudi odlaze u inostranstvo ili perspektivu traže na nekom drugom mestu, dok stariji polako završavaju svoj radni i životni vek”, kaže Vereš.

Stručnjaci upozoravaju da je sve više sela koja nestaju. Da bi ona opstala i da bi se ljudi zadržali na svojim imanjima potrebno je da tu postoje infrastruktura i zadruga. Zato ne čudi što je “Agrosoj” iz Neuzine oslonac mnogim proizvođačima iz opštine Sečanj.

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
Na vrh