Stočarstvo u Srbiji je na nivou iz 1910. godine

Bez razvijenog stočarstva nema razvijene poljoprivrede, a ni države. Uprkos najavama da će država učiniti sve da ojača stočare i razvije stočarstvo, u Srbiji je ova grana poljoprivrede i dalje na izuzetno niskom nivou. Podaci pokazuju da smo trenutno po razvoju stočarstva bar 30 godina iza susedne Hrvatske. Broj goveda, svinja, koza iz godinu u godinu je sve manji. Farme se zatvaraju, a obori ostaju prazni. Zato ne treba da nas čudi podatak da u srpskim selima ima oko 200.000 praznih kuća.

Podaci koji opisuju koliko je stočarstvo u Srbiji razvijeno su više nego poražavajući. Iz godine u godinu proizvodnja je sve manja.

„Nedavno sam bio u Hrvatskoj i video da tamo ima 120.000 junadi u tovu. I pored toga oni nisu zadovoljni, jer uvoze 80.000 teladi. Srbija jedva skupi 3.000-4.000 junadi ako treba da izveze meso. Hrvatska je po stočarstvu ispred nas bar 30 godina. To su najsvežiji podaci. Mi smo 2018. godine izvezli 3.600 tona junećeg mesa u Tursku i to su nam platili 34 posto više nego drugima. Drugima su plaćali tonu po 3.900 evra, a nama 5.400 evra, zbog kvaliteta. Da bi se zemlja izvukla iz krize potrebno je da u tovu imamo bar 100.000 junica u Vojvodini i isto toliko u ostatku zemlje. Dobro je da je nedavno formirano udruženje za tovnu junad. Tek tako udruženi proizvođači mogu da računaju da će ih neko shvatiti ozbiljno i da će se pozabaviti njima“, kaže Branislav Gulan, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije.

„Godišnje proizvodimo ukupno 75.000 tona junećeg mesa, a trošimo 3-4 kilograma po stanovniku. Od 1996. godine imamo dozvolu za izvoz „bebi bifa“ u EU u količini od 8.875 tona godišnje. Od 2015. godine do danas u proseku smo izvozili godišnje između 300 i 400 tona“, dodaje naš sagovornik.

Zemlja bi trebalo da ima bar po jednu svinju na svakog stanovnika

Još teža situacija je u proizvodnji svinjskog mesa.

„U uzgoju svinja se trenutno nalazimo na nivou 1955. godine. Broj svinja je pre afričke kuge bio na nivou 2.700.000 komada, a sada je tek negde više od 2.000.000 komada. Kada se gleda razvoj neke zemlje računa se da u toj zemlji treba da bude onoliko svinja koliko ima stanovnika. Nas ima 6,5 miliona. Trebalo bi da imamo 6,5 miliona svinja. A mi imamo na svaka tri stanovnika jednu svinju. Holandija ima 8 miliona stanovnika i 32 miliona svinja. Davne 1866. Srbija je bila ispred SAD. Tada smo na 1.000 stanovnika imali blizu 1.300 svinja, dok je u SAD na isti broj žitelja išlo manje od 900 tovljenika”, objašnjava Gulan.

“Mi smo od izvoznika mesa, postali uvoznici, na šta nas je svojevremeno upozoravao FAO. Devedesetih godina prošlog veka Srbija je od izvoza svinjskog mesa prihodovala 726.000.000 dolara. U prvih 10 meseci prošle godine uvezli smo 350.000 živih svinja težine od 90 do 120 kilograma. To smo platili 151.000.000 dolara. 2018. godine smo samo na uvoz zamrznutog svinjskog mesa potrošili 71 milion dolara. Važno je reći i da više nećemo uvoziti prasiće i svinjsko meso iz Hrvatske, već iz Nemačke i Češke. Menja se onaj ko uvozi meso, pa se menja i zemlja odakle uvozimo meso“, dodaje naš sagovornik.

Stočarstvo je sada razvijeno kao što je bilo 1910. godine

Poražavajući je podatak da nam se ukupno stočarstvo u zemlji nalazi na nivou od pre više od veka.

„Nedavno sam bio u Dimitrovgradu. Zvanični podatak je da je tamo pre 20 godina bilo 30.000 ovaca, a pre dva-tri meseca ih je bilo 300. To je na nivou statističke greške. Ukupno stočarstvo nam je na nivou iz 1910. godine. Trenutno proizvodimo do 400.000 tona svih vrsta mesa, a trošimo 30 kilograma mesa po stanovniku. 1990. godine, to je bila poslednja godina kada se raspadala tašanja Jugoslavija, na nivou tadašnje Srbije proizvodili smo 650.000 tona svih vrsta mesa i po stanovniku godišnje trošili 60 kilograma mesa. Svinjskog mesa sada trošimo oko 17-18 kilograma godišnje po stanovniku“, kaže Gulan.

Da li ukidanje vakcinacije protiv kuge svinja može da oporavi stočarstvo?

Posle više od tri decenije, sredinom decembra prošle godine u Srbiji je ukinuta obaveza vakcinisanja svinja protiv klasične kuge. Da bismo dobili dozvolu da izvozimo ovo meso u Evropsku uniju potrebno je da prođu godine. Za obnovu stočnog fonda treba najmanje tri godine.

“Prema sadašnjoj odluci vakcinacija će privremeno još ostati samo u južnim padinama Fruške Gore, Morovićke šume, gde se ta bolest sporadično pojavljuje kod divljih svinja, koje mogu biti eventualni prenosnici bolesti. U ostalim delovima zemlje biće obustavljena vakcinacija, pogotovo na zaštićenim farmama. Ovo je izuzetno važna mera za srpsku ekonomiju jer će nakon nje naša država moći da se obrati telu za bezbednost hrane kako bi otpočeo monitoring, pa obnova stočnog fonda svinja. Potom, kada se za oko tri godine obnovi stočni fond, moći ćemo i da izvozimo svinjsko meso u EU. Kao i da ga transportujemo preko teritorije država članica EU u druge zemlje”, objašnjava Gulan.

“Kada govorimo o transportu preko teritorije EU mislimo, pre svega, na izvoz u Rusiju. Do sada se svinjsko meso, ako nije bilo obrađeno i pripremljeno na temperaturi većoj od 70 stepeni, moglo transportovati u Rusiju jedno avionom. I ne samo na tržište Rusije, već i drugih zemalja jer kamionom, vozom, rekom, nije moglo da se prevozi kroz EU. Avionom se meso veoma malo transportovalo, jer takav prevoz nije isplativ”, kaže naš sagovornik.

Ukidanje obaveze vakcinacije protiv kuge svinja dovešće do ušteda u budžetu. Srbija je godišnje za vakcine protiv svinjske kuge izdvajala oko 25 miliona dolara.

Kina otkupila svinje iz EU

U narednom periodu, prema prognozi ovog stručnjaka cena svinja će rasti.

“Pojava afričke kuge u Kini, povukla je naglo veliki izvoz iz Evropske unije u kojoj je stalno postojao višak od oko 50 milion tovljenika. Sad se prazne obori u kojima je bio tov svinja u državama gde nema kuge. Kupci se odmah pronalaze u Kini”, upozorava Gulan.

I pored toga što se proizvodnja i potrošnja mesa po stanovniku u zemlji drastično smanjila poslednjih decenija treba reći da se u Srbiji pojede i popije trećina svega što se zaradi. Po tome smo među rekorderima u Evropi. To samo ukazuje koliki je nesklad između primanja i troškova života. I to onih najosnovnijih kao što je hrana.