I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Univer export
  • agencija dane
Poljoprivreda

Srbija kasni sa formiranjem zadruga

Nekada se znalo da sela nema bez škole, ambulante, fudbalskog kluba i zadruge. Danas su, na žalost, mnoga sela opustela. Ne da u njima nema škole, ambulante, fudbalskog kluba ili zadruge, već nema ni stanovnika. Da bi podstakla mlade da ostaju na selu, država je pokrenula projekat 500 zadruga u isto toliko sela. Gde se danas nalaze postojeće zaduge i kakva je perspektiva malih proizvođača bila je tema tibine koja je održana u Kulturnom centru, pod nazivom “Zadrugarstvo u poljoprivredi – rezultati i perspektive”.

Poslednjih godina svedoci smo da zemlju u Vojvodini kupuju veleposednici koji u svom vlasništvu imaju na desetine hiljada hektara. U uslovima kapitalizma, mali proizvođači nemaju šansu da se bore sa tako velikim proizvođačima. Uz to, Srbija je otvorila tržište za proizvode iz Evropske unije, a činjenica je da tamošnji farmeri dobijaju značajno veće subvencije od domaćih. Rezultat ovakve politike jeste nekonkurentnost domaćih proizvođača, koji gube trku na tržištu i nestanak sela u Srbiji. U pokušaju da oživi sela, Vlada Srbije je pokrenula projekat „500 zadruga u 500 sela“ kojima podstiče formiranje novih, i poboljšanje rada postojećih zadruga.

“Iako je donet pre nekoliko godina, mislim da je Zakon o zadrugama zastareo i da ga treba menjati. Mi živimo u kapitalizmu, a zadruga kao forma organizovanja ne priznaje pojam kapitala, i onda akumulaciju tog kapitala ne tretira kako treba. Što se tiče ostailh delova, mislim da je dobro definisan. Čini mi se da je velika šansa propuštena zato što smo mi u Srbiji uvek nekako dva koraka iza sveta. Da smo zadrugarstvo pokrenuli pre 10 godina, recimo, onda bi verovatno više poljoprivrednika opstalo. Sada smo u situaciji da mnogi propadaju, i onda ovaj deo priče koji je dobar o zadrugarstvu, ne daje pune efekte”, kaže Nandor Vereš, direktor ZZ “Agrosoj” iz Neuzine.

Nandor Vereš

Zadrugarstvo je trebalo podstaći pre 10 godina

Najveći problem je to što se kasni sa udruživanjem malih proizvođača.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

“To je trebalo da bude u momentu kada situacija nije kritična. Kada su poljoprivrednici prezaduženi i kada imaju probleme sa kreditima i svim ostalim stvarima, onda je možda malo kasno da se udružuju. Kad već nismo ranije to počeli da radimo, dobro je što se sada bar radi na udruživanju, jer bi za, recimo, pet godina, situacija bila još gora. Bolje ikad, nego nikad”, dodaje naš sagovornik.

“Čini mi se da postoji volja proizvođača da se udružuju, ali je, ponavljam, kasno. Poljoprivrednici su sada videli da ono što su očekivali ne daje efekta. Mislili su da sami mogu da kupuju svu mehanizaciju, ali se ispostavilo da te troškove ne mogu da izdrže. Ratarstvo, sa svojom malom akumulacijom kapitala, ih je sada dovelo na rub egzistencije. Da su se ranije udružili i da su zajedno kupovali mehanizaciju i zajedno investirali, to bi bolje izgledalo. Ovako svi su pokušali da kupe svoje traktore, sejalice, prskalice… Dosta su se istoršili. Veliki potencijal je tu potrošen i izgubljen”, objašnjava Vereš.

Zadruga”Agrosoj” iz Neuzine modernizuje proizvodnju i uvodi intenzivne kulture

Tajna uspeha ZZ “Agrosoj” iz Neuzine je to što se radi o porodičnoj zadruzi u kojoj se tačno zna ko šta radi.

“Zadrugu je osnovao moj otac 2006. godine. Imamo 300 kooperanata. Sa njima sarađujemo odlično već dugi niz godina. Mi njima plasiramo repromaterijal, od njih preuzimamo robu. Takođe, tu smo i da im damo savete kako oko same proizvodnje, tako i o tome kako da restrukturiraju svoje finansijske prilive, kredite… Mislim da broj kooperanata ne može da se poveća iako bismo mi to želeli. Jednostavno, svake godine smo svedoci da poljoprivrednici gube bitku sa tržištem, zbog čega mnogi izdaju svoju zemlju i sve je manje proizvođača. Mladi su otišli sa sela i tu zemlju nema ko da obrađuje, a oni malobrojni što su ostali na selu imaju probleme”, kaže naš sagovornik.

“Zadruga se bavi pretežno ratarstvom i otkupom. U budućnosti planiramo da diverzifikujemo poslovanje. Planiramo da se bavimo i voćarstvom i povrtarstvom. Moramo da uhvatimo korak sa svetom. Jednostavno ratarstvo nije ono gde mi možemo da budemo konkurentni. To možemo u voćarstvu i povrtarstvu, ali opet samo ako se to radi na svetskom nivou. Najvažniji su organizacija, dobro planiranje tokova novca, marketing, logistika… Mi radimo 900 hektara zemlje. Od toga ove godine na 40-ak hektara krećemo sa povrćem. Zasadili smo četiri hekata voćnjaka, a ove godine planiramo podizanje još 12 hektara konzumne višnje. Plan je da u narednim godinama pod intenzivnim kulturama imamo oko 150 hektara, koji su pod zalivnim sistemom”, objašnjava Nandor Vereš.

Oživljavanje zadruga je strateško pitanje

Ideja države da oživi zadruge i sela je dobra, ali je pitanje što to nije ranije urađeno.

“Gledajući ljude koji danas pokreću zadrugarski sektor možemo da vidimo da su to ljudi koji su u dubokoj starosti. Ljudi koji su prošli u svom životu dosta toga. Oni su sada pioniri nekadašnjeg zadrugarstva u Jugoslaviji i Srbiji. To su ljudi koji pamte kakva su nam nekada bila sela. Moram da istaknem profesora Škorića, gospodina Gulana i druge koji su u ekipi sa ministrom Krkobabićem koji promovišu zadruge u institucije važne za opstanak sela. Nije ovo pitanje samo ekonomije, ovo je strateško pitanje. Sela su napuštena. Evo pogledajte kakva je situacija u Banatu. Mi se nalazimo blizu granice sa Rumunijom, a koliko je sela u kojima nema radno sposobnog stanovništva. Ljudi su se iselili. Gledajući sa te strane, ideja o zadrugarstvu je politička odluka koju je neko podržao. Postavlja se pitanje zašto do sada neko nije podržao tu političku odluku”, kaže Vojin Trkulja, direktor DPP “Branko Gleđa” iz Banatskog Višnjićeva.

Vojin Trkulja

Istorijat zadrugarstva u Srbiji

Naš sagovornik podseća da istorija zadrugarstva u Srbiji traje vek i po.

“Zadrugarstvo je prošlo kroz različite faze. Podsetiću samo, od Prvog svetskog rata pa na ovamo. Posle 1918. godine je počelo udruživanje i stvorena je Prva agrarna zajednica. U dokumentima sam pronašao da je u Banatskom Višnjićevu 1921. godine napravljeno prvo Udruženje poljoprivrednih proizvođača. Ciljevi i zadaci zadruge su i tada bili isti kao i sada. Udruživaje malih da bi ojačali, da bi ih neko snabdevao repromaterijalom, da bi se oni ukrupnili i kao takvi izašli na tržište. Interesantno je da su oni tada imali jednog zaposlenog knjigovođu. Zašto knjigovođu? Pa zato što je u to vreme su proizvođači uzimali kedite od banaka. Trebao im je neko ko je znao kako da vodi papire. I tada su postojali listovi o nepokretnosti iz Zemljišnih knjiga jer su i tada upisivane hipoteke”, objašnjava naš sagovornik.

“Posle 1945. godine počelo jje sa ukrupnjavanjem i formiranjem zemljoradničkih zadruga i drugih organizacija, ali je sve to bila ustvari politička odluka. Srbija je bila siromašna zemlja, osim kada je reč o poljoprivredi. Od čega onda da krenete da stvarate nešto nego od poljoprivrede, kad industrija ne radi. Zemlju niko nije mogao da nam uništi, da je sruši. A bilo je puno radnika i ljudi koji su bili bez posla. Njih je trebalo prvo sve organizovati”, dodaje Trkulja.

Cilj treba da bude jačanje malih proizvođača i njihov opstanak na tržištu

Agrarne reforme su išle u pravcu ojačavanja poljoprivrednih proizvođača i njihovog udruživanja.

“1918. smo imali prvu agrarnu reformu kojom je kralj solunskim dobrovoljcima dodelio 8 katastarskih jutara, a neborcima po 5 katastarstih jutara. Posle 1945. smo opet imali reformu gde je zemlja deljena učesnicima rata, doseljenicima… Zemlja je oduzimana od veleposednika i deljena onima koji nisu imali niša. Tako su stvarane zadruge, ali smo imali i privatna gazdinstva. Postojali su ljudi koji su dobijali zemlju od države, ali je bilo i onih koji su imali svoju zemlju, pa su se udruživali. Oni nisu davali u te zadruge svoju imovinu, već su udruživali svoj rod, svoj interes”, kaže naš sagovornik.

“To je funkcionisalo tako do 1976. godine kada su se formirali kombinati. Tada nastaju složene organizacije i zadruge gube svoje svojstvo. 1996. dolazi opet novi Zakon o zadrugama, dolazi vreme tranzicije, krize… Ne znamo ni sami kako da ga nazovemo. Onda smo imali ono “ludilo” posle 2000. kada se krenulo sa privatizacijom ne vodeći se računa o zadružnoj svojini. Zadružna svojina po zakonu iz 1992. nije ni postojala. Imali smo zakon o razgraničenju imovine. Postojla je državna imovina, koju ste dobili od države kolonizacijom, oduzimanjem od nekoga i društvena svojina koju je neko stekao pravnim poslom, verovatno kupovinom”, objašnjava Trkulja.

Zbog svega što se danas događa kako na lokalnom, tako i na svetskom tržištu, ojačavanje zadruga je i te kako važno.

“Treba osnažiti zadruge. Imamo dosta finansijske pomoći. Treba dosta stručne pomoći, organizovati ljude. A najveći je problem to što je malo ljudi ostalo na selu. Oni koji su ostali su krupni proizvođači. Pitanje je da li oni žele da budu zadrugari. Nekada je zadrugarstvo imalo smisla, jer su se sitni udruživali upravo da ih veliki ne bi progutali”, zaključuje Vojin Trkulja.

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
Na vrh