Mape za gajenje voća u Srbiji, isplata subvencija na osnovu rejonizacije

Za tri godine Srbija bi trebalo da dobije mapu na osnovu koje će se tačno videti koji delovi zemlje su pogodni za gajenje određenih voćnih vrsta, i to na osnovu geografskih, klimatskih i geoloških karakteristika jednog područja. Cilj je da se u proizvodnji voća ostvari ujednačen kvalitet, ali i da se poveća izvoz. Tada će subvencije dobijati samo oni voćari koji su poštovali preporuku struke i nauke tj. samo oni koji gaje najpogodnije vrste za određeni rejon.

Voćarstvo u Srbiji čini 11 posto ukupne poljoprivredne proizvodnje. Najviše se gaje grožđe, šljive, maline, jabuke i višnje. Ranije se nekako znalo da su ravničarski krajevi rezervisani za ratarstvo, a ostali za gajenje voća ili stočarstvo. Poslednjih godina sve se češće dešava da se njive u Vojvodini pretvaraju u voćnjake. Bilo je slučajeva da su proizvođači uložili novac u podizanje zasada, ali da od njega nisu imali mnogo ćara. Ili je prinos bio mnogo nizak ili su se sadnice sušile. Razlog je što su one sađene na terenu koji nije prethodno ispitan, odnosno, izostala je analiza koja bi pokazala da li to zemljište uopšte odgovara zasađenoj voćnoj vrsti.

Kako bi se u budućnosti ovakav scenario izbegao, u Srbiji je započet rad na rejonizaciji voćarske proizvodnje. U naredne tri godine trebalo bi da bude gotova mapa koja će tačno pokazivati na kom prostoru treba gajiti koje voće. Ovaj izuzetno važan posao poveren je Institutu za voćarstvo u Čačku i Poljoprivrednim fakultetima u Beogradu i Novom Sadu.

Subvencije samo za one koji gaje voće najpogodnije za određeno područje

Na osnovu procene koju će dati stručnjaci ovih institucija, država će davati subvencije za proizvodnju voća. To znači da onaj ko gaji jabuku, malinu, višnju, šljivu na prostoru na kojem je procenjeno da one ne mogu da ostvare maksimalne prinose neće moći da računaju na novac iz budžeta.

Poznato je da se malina od davnina gaji u centralnim delovima zemlje. Od pre nekoliko godina počele su da niču plantaže i u Banatu. S obzirom na to da ovi malinjaci još nisu u punom rodu ne može se reći da li će tu uspeti da ostvare maksimalne prinose.

“Ariljska malina je malina sa zaštićenim geografskim poreklom. Ova voćna vrsta se gaji kod nas od kraja 50-tih godina prošlog veka pa sve do dan danas. Mi imamo specifičan način uzgajanja maline u svetu. Ariljski metod gajenja maline podrazumeva prvi metod koji je uspostavljen u gajenju malina. Odstranjeni su prvi lastari, onda je vršena selekcija, pa se iz žbunastog prešlo u špalirni način gajenja maline. To je velika promena koja je dovela do poboljšanja kvaliteta ovog voća. Tu je i posebna geo-klimatska sredina koja našu malinu čini specifičnom. To daje dodatnu vrednost našem proizvodu, jer se na organoleptičkom svojstvu maline iz Arilja pokazalo da je najbolja na svetu“, počinje priču Božo Joković iz zadruge Agro eko voće iz Arilja.

“U Srbiji je prisutan problem sa nedostatkom sadnog materijala. Ovde pod hitno mora da se sprovede redukcija sadnog materijala. Moramo da zasnivamo moderne nove zasade. Mi imamo malinu vilamet, koja je prepoznatljiva u svetu i nemamo konkurenta u svetu za nju, ali moramo da podignemo zasade za svež plasman ovog voća, za prerađevine… Mi treba da imamo tri dimenzije plasirnana. To su plasman sveže, prerađene i zamrznute maline, koji i sad radimo“, dodaje naš sagovornik.

Ariljska malina – voće sa zaštićenim geografskim poreklom

Put do dobijanja sertifikata za geografsko poreklo nije bio nimalo lak. Ali, on zasigurno potvrđuje da je ovaj prostor i te kako pogodan za uzgoj maline.

„Da bismo stigli tu gde smo sada, trebalo nam je nekoliko decenija, koliko je tržište prepoznavalo ariljsku malinu. Pošto je strano tržište prepoznalo kvalitet naše maline, došli smo na ideju da je zaštitimo geografskim poreklom. U Zavodu za intelektualnu svojinu postojao je stari elaborat. Onda smo formirali radnu grupu koja je ovaj rad modifikovala i na osnovu toga smo dobili zaštitu geografskog porekla. Jedan od nosilaca tog projekta je zadruga, a drugi nosilac je sekcija hladnjačara u Arilju“, kaže Joković.

„Za to je trebalo puno novca, vremena, odricanja. To je bio jedan maratonski rad. Nadamo se da će se to u narednom periodu isplatiti. Malina je kraljica voća. Pored toga što je hrana, ona je i lek. Mi imamo problem što ne koristimo sve prednosti našeg voća u marketinškom i promotivnom smislu. Računamo da ćemo u nekom narednom periodu taj propust ispraviti. Arilje je grad maline, a imamo i Dane maline u Arilju. Tu ima više od 150 hladnjačara. U Arilju se godišnje proizvede više od 2 miliona kilograma ovog voća. Učešće Arilja u ukupnoj proizvodnji maline u Srbiji je 30 posto, a u svetu 5 posto. Arilje ima vredne i radne domaćine koji su okupljeni u zadruge, privatne hladnjače. U Arilju sve počinje i završava se malinom“, dodaje naš sagovornik.

Stalni problem proizvođača je otkupna cena voća

Problem u Srbiji je i što uprkos dobrom rodu koji se ostvaruje u adekvatnim predelima za uzgoj određene voćne vrste, proizvođači ne mogu da ostvare adekvatnu cenu. Tako su ove godine negodovali i proizvođači višnje iz Merošine, ali i malinari. Problem sa zastojem u otkupu imaju i proizvođači kupina.

„Rešenje za probleme sa niskom otkupnom cenom jeste za početak da nauka dođe na njive tj. u zasade. Da se podižu malinjaci sa sortama za svež plasman. Takođe, rešenje je i prerada te maline. U sve to mora aktivno da se uključi država.  Mi ispod Save i Dunava smo malo zapostavljeni, jer u Vojvodini postoje institucije i fondovi koji pomažu proizvođače iz pokrajine. Zbog toga ćemo tražiti povoljne kredite i veću podršku. Kada smo formirali zadrugu, niko nam u tome nije pomogao. Sami smo bili u toj priči, a evo sad država podržava i zadrugarstvo. Postoje i fondovi EU. Nadamo se boljim danima za malinu“, kaže Joković.

U Krajišniku žele da razviju proizvodnju i preradu drenjine

Slično malinarima u Arilju, u Krajišniku žele da naprave brend od uzgoja drenjine.

„Mi želimo da pokušamo da zaštitimo naše proizvode od drenjine. Krenuli smo, za početak, da pravimo liker i slatko. Planiramo da pravimo i sok i rakiju. Međutim, to nije nimalo lako posao. Koliko vidimo, trebaće nam puno vremena i novca za to. Najveći problem u ovom postupku jesu finansije. Ljudi prepoznaju naše proizvode, prihvatili su ih i kupuju ih. Ali, registrovati i zaštititi sve to, nije nimalo jeftino. Za one koji se upuste u ovaj posao najvažnije je da imaju podršku ljudi koji bi mogli da im pomognu i da ih, što se kaže, poguraju u čitavom tom postupku. Mi, na sreću, imamo podršku opštine Sečanj, MZ Krajišnik, zadruge Sloga koja je formirana u selu. Svi su uz nas i svi smo na istom zadatku, jer će korist od brendiranja drenjine u Krajišniku imati svi“, objašnjava Mirjana Umićević, predsednica Asocijcije žena Krajišnik.

Za izradu mape za gajenje voća, resorno ministarstvo izdvojilo je 30 miliona dinara. Inače, prva ideja o rejonizaciji poljoprivredne proizvodnje u Srbiji potiče iz 1961. godine. Međutim, od tada pa do sada se po tom pitanju ništa nije preduzimalo.