Zemljište ne može da se navodnjava bez pravilnog đubrenja i plodoreda

Sve se više govori o klimatskim promenama. Svedoci smo kako je svaka proizvodna godina drugačija i nosi posebne rizike. Ove godine Srbija se bori s katastrofalnom sušom, koju smo imali i pre 5 godina. Pre tri godine, našu zemlju pogodile su ogromne poplave. Zbog toga je važno da se i proizvođači prilagode novonastaloj situaciji. Kad kiše nema duže od mesec-dva, stradaju poljoprivredne kulture i tada se najviše priča o navodnjavanju. Ipak, treba znati da se sistemi za navodnjavanje ne koriste tek tako. Da bi se kulture zalivale potrebno je da budu ispoštovana i sva ostala pravila u proizvodnji. Od obrade zemljišta i plodoreda do unosa organske materije.

U Srednjem Banatu ima oko 320000 hektara zemljišta. Od toga 230000 čine oranice tj. obradive površine.

„Oko 30  procenata oranica tj. 80000 hektara je zemljište dobrog kvaliteta – černozem. Na černozemu ima osnova da se grade sistemi za navodnjavanje i da se zaliva. Obilazeći teren srednjeg Banata da se zaključiti da se približno 20000 hektara zemljišta svih kategorija zaliva. To je nešto manje od 10 posto površina. Iako je taj postotak mali, to je znatno više nego što se navodnjavalo pre 20-30 godina. 90-ih godina prošlog veka na ovom terenu svega 2-3 posto njiva je imalo zalivne sisteme“, kaže Dragan Marković iz Poljoprivredne stručne službe Zrenjanin.

Zalivne sisteme uglavnom imaju velika imanja

„Postavljeni zalivni sistemi se najviše koriste za navodnjavanje ratarskih kultura, čak 95 posto. Na preostalih 5 posto površina pod zalivnim sistemima su voćnjaci i povrtnjaci i reč je o malim površinama. Svi voćnjaci i povrtnjaci koji se dižu u poslednje vreme imaju zalivne sisteme jer bez njih ne može ni da se razmišlja o ozbiljnijoj proizvodnji. Ratarska proizvodnja pod zalivnim sistemima najviše je zastupljena na velikim zemljišnim kompleksima. To su najčešće nekadašnje zemljoradničke zadruge i imanja čiji su sadašnji vlasnici privatna lica. Registrovana poljoprivredna gazdinstva retko imaju sisteme za navodnjavanje. I kada ih imaju reč je o malim sistemima koji se prenose s jedne na drugu njivu“, dodaje naš sagovornik.

Proizvođači kažu da im se uvođenje sistema za navodnjavanje ne isplati, jer su im parcele rascepkane.

„Komasacija rešava problem ukrupnjavanja zemljišta, ali to ne bi dovelo do toga da se proizvođači više odlučuju da uvode sisteme za navodnjavanje. Proizvođači jednostavno nisu spremini da ulažu u velike sisteme, jer su to ozbiljne investicije. One mogu da se isplate samo u ovakvim godinama kao što je ova. Kada je katastrofalna suša. Usitnjenost parcela i nedostatak novca nisu osnovni razlozi što proizvođači ne uvode sisteme za navodnjavanje. Poljoprivrednici su spremni da kupuju skupe mašine, traktore, ali ne i da nabave siseme za navodnjavanje. Osnovni razlog je što se suša ne dešava svake godine, nego s vremena na vreme, pa oni rizikuju. To je jednom u 5 – 10 godina. I ovu godinu će oni preživeti. Drastično će biti smanjeni prinosi, ali je prošla godina bila rekordna po rodu“, objašnjava Marković.

Navodnjavanje mora da prati adekvatno đubrenje i obrada zemljišta

Treba znati da čak i kada se uvede sistem za zalivanje, ne znači da će proizvođači uvek ostvariti najviši prinos.

„Sistem za navodnjavanje iziskuje poseban režim đubrenja i obrade zemljišta. Ako se to ne radi stručno, jako lako dolazi do degradiranja i uništavanja zemljišta. Pogrešno je intenzivirati proizvodnju, ako nema unosa svih ostalih elemenata u proizvodnju. Ukoliko proizvođači žele da im sistem za navodnjavanje donese veći prinos, a nemaju orgnsko đubrivo, organsku materiju, ne sproveode plodored, nemaju zaoravanje žetvenih ostataka, nego stajnjak i slamu prodaju, onda ne mogu ni da očekuju da im sistemi za navodnjavanje poprave prinose“,  kaže naš sagovornik.

„Ako se samo baca veštak i zaliva, u roku od pet godina tu se narušava struktura zemljišta. I tek onda proizvođači shvataju da su pogrešili. Tada počinju da zaoravaju međuuseve, da masovnije unose stajnjak, da navodnjavaju kulture samo koliko je potrebno. Počinju da koriste i druge mašine osim pluga, kao što je podrivač i da se ponašaju domaćinski prema zemljištu. Ali, tada je moguće popraviti strukturu zemljišta na černozemu. Na ritskoj crnici nema pomoći. Zemlja se zabetonira i tu ni jaki traktori ne mogu ništa da urade. Problem je što ljudi žele što pre da zarade što više para, pa greše u onome što rade“, dodaje Marković.

Stajnjak mora da se unosi svake godine u zemljište koje se navodnjava

Pravilo u navodnjavanju je da se biljkama daje samo onoliko vode koliko im nedostaje.

„Kada se radi zalivanje svake godine treba da se ubacuje između 2 i 3 vagona stajnjaka u zemljište. U suvom ratarstvu to se radi jednom u četiri godine. Na ugar od pšenice se rastura stajnjak. Gajenje međuuseva, kada se na primer, posle pšenice seje leguminoza – da li je to kupusnjača, kao što je stočni kelj ili grahorica, takođe je jako bitno. To su kulture koje uz sistem za zalivanje ostvaruju bujan habitus. Dobija se organska materija koja se zaorava i koja uz pomoć organizama u zemlji poboljšava strukturu zemljišta“, objašnjava naš sagovornik.

Da bi navodnjavanje imalo efekta mora da se poštuje i plodored

Plodored nije izmišljen da bi neko pričao o tome, već da bi se očuvao resurs kao što je zemljište.

„Plodored onemogućava da se namnože štetočine i bolesti u zemljištu. Ali i da se sačuva struktura zemljišta, jer se svaka biljka drugačije ponaša u zemljištu. Plodored može biti višegodišnji, trogodišnji, četvorogodišnji. Može biti dvopolni, tropolni, četvoropolni… Broj polja zavisi od kultura koje se gaje, a broj godina od dinamike obrta tih kultura. Ako se na teškom zemljištu gaje samo pšenica i suncokret ili soja i pšenica koje će uz pomoć sistema za navodnjavanje dati dobre rezultate, nakon nekoliko godina doći će do potpune degradacije zemljišta. Ono je i onako degradirano, jer određene kulture daju manji prinos na njemu. Ako proizvođač ne ubacuje stajnjak, organsku materiju, ne poštuje plodored onda će prinosi kultura koje tu seje i sa sistemom za navodnjavanje biti sve manji i manji“, kaže Marković.

„Proizvođači razmišljaju samo na kratak rok, da „uzmu“ što više para od sezone“

Problem je što proizvođači ne razmišljaju dugoročno. Već žele da zarade što više novca, a ne i da ulažu u obnovu resursa koje imaju. To se i te kako vidi i oseti u godinama koje nisu idealne za proizvodnju, poput ove.

„Mi smo se toliko komercijalizovali da prodajemo i prašinu od suncokreta i ljusku od suncokteta za brikete. Nema šanse da bilo šta vratimo u zemljište. Jako smo se probahatili. Svaki mogući izvor energije smo pretočili u neki energent i prodajemo ga na nekom mizernom tržištu. Takvim ponašanjem ustvari štetimo sami sebi“, dodaje naš sagovornik.

„Evo primera, proizvođač podigne plastenik, menja u njemu intenzivne kulture – paradajz i papriku, a u međuvremenu seje rotkvice i salatu. Ko tako radi taj propada za nekoliko godina. Jer sve bolesti, gljivice, moljci ostaju u zemljištu. Mora da se poštuje plodored i da se unosi u zemljište organska materija. Može da se poseje spanać. Ako se dobro se zaliva, za 20 dana on da takvu zelenu masu, koja kada se zaore obnavlja zemljište kao trogodišnji plodored. To nije skupo, ali ni to ljudi neće da rade. Hoće da zarade sve što mogu u jednoj godini. Pre će da oberu i da prodaju taj spanać i da za to uzmu pare, nego da obnove zemljište. A korist od zaoravanja mu je mnogo veća na duži rok“, kaže Marković.

Najekonomičniji sistemi za navodnjavanje su rotirajući rendžeri

Bunari mogu da obezbede dovoljnu količinu vode za zalivanje površina koje nisu jako velike. Ako je reč o parcelama od 100 i više hektara moraju da se koriste kanali.

„Najekonomičniji i najrentabilniji sistem za navodnjavanje je izmišljen u Americi i to su rendžeri u kojima je voda u centru i koji se rotira. Sistem kreće iz jedne tačke i završava ciklus navodnjavanja u istoj tački i spreman je da krene ponovo u navodnjavnje iz iste tačke. Kada imate linearni sistem, on prođe kroz parcelu, dođe do njenog kraja i mora da se vrati ili da zaliva unazad parcele koje su kasnije zalivane. Sistem treba da bude nestacionarni. Kod manjih sistema potrebno je obezbediti dovoljan broj tifona. Veći broj tifona od potrebnog može da dovede do toga da se gajena vrsta optereti vodom. Manji broj tifona od optimalnog dovodi do toga da ne dobije svaka biljka dovoljnu količinu vode. Postoje tačne norme koje pokazuju kada se i koliko zaliva. I kada se ne zaliva“, objašnjava naš sagovornik.

U Srednjem Banatu ozbiljna kiša nije pala više od dva meseca. Da bi se nedostatak vlage u zemljištu nadomestio potrebno je da padne jako mnogo kiše. I kada bi ona sada pala ne bi popravila stanje okopavina. Prinosi kukuruza, soje, suncokreta i šećerne repe će izvesno ove sezone biti desetkovani. Oni koji imaju sisteme za navodnjavanje mogu da računaju da će bolje proći od ostalih. Ali, samo ako su ispoštovali sva pravila i preporuku struke kada je reč o đubrenju, poštovanju plodoreda, unosu organske materije… Jer samo zalivanje ne znači automatski i povećanje prinosa i sigurniju proizvodnju.