I love Zrenjanin portal

  • Aviv park Zrenjanin
  • Kuća zdravlja
Poljoprivreda

Formirano udruženje koje treba da brani interese uzgajivača koza

Ukoliko gledamo stočarsku proizvodnju u Srbiji podaci nisu ni malo ohrabrujući. U poslednje vreme raste samo broj ovaca, dok se broj ostalih životinja smanjuje. Procenjuje se da u našoj zemlji ima oko 196.000 koza, a samo pre koju godinu ih je bilo 236.000. Kako bi se situacija popravila uzgajivači koza iz cele Srbije su se proteklog vikenda okupili na petom skupu kozara u banatskom selu Kumane. Tom prilikom formirano je udruženje kozara koje bi trebalo da brani interese ove grupe poljoprivrednika.

Uzgajivači koza iz Kumana po peti put bili su domaćini svojim kolegama iz čitave Srbije. Ovoga puta cilj okupljanja kozara bio je formiranje udruženja.

„Udruženje je formirano. Bilo je 168 učesnika iz cele Srbije. Mi sada moramo da registrujemo udruženje, pa tek onda možemo da pričamo o problemima u kozarstvu i o tome šta ćemo da radimo. Kako ja mogu nešto da obećam dok udruženje zvanično ne postoji? Jer dok se ne registrujemo mi ustvari zvanično ne postojimo. Za vikend smo izabrali predsednika skupštine, tri potpredsednika, sekretara, izvršni odbor od 11 članova. Sedište udruženja je u Kumanu. U narednim danima moramo da završimo sve što se tiče formalnosti. Onda ćemo da sednemo da dogovorimo šta ćemo i kako da radimo. I koji će biti prvi naši koraci. To zavisi od svih članova udruženja“, kaže Rajko Varadinac iz Kumana, koji je na petom skupu kozara izabran za predsednika udruženja.

Rajko Varadinac

Uzgajivači koza se žale na kašnjenje isplata za mleko

Kozari imaju ozbiljna očekivanja od novoformiranog udruženja.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Zoran Gagić iz Novog Miloševa ima 180 koza, a kozarstvom se bavi pet godina.

„Tada je bila ekspanzija koza i mi smo krenuli sa uzgojem. Mislim da sada nećemo stati. Idemo dalje, pa kako bude. U svakom poslu problema ima. Problem je što nema mlekara. U Srbiji imamo samo četiri mlekare koje otkupljuju i prerađuju kozije mleko. Plaćanje nije redovno i to povlači probleme. Mi moramo da spremimo hranu za koze kada je sezona. Ne možemo da je spremamo u novembru ili decembru. To mora da se obezbedi ranije, a čim ti mlekara kasni sa isplatnom onda se tu stvara problem. Mi smo nezadovoljni cenom mleka i time što plaćanje uvek kasni. Ja mleko predajem mlekari u Maradiku na Fruškoj gori. Za dalje ćemo da vidimo šta će i kako biti. Mleko lagerujemo u laktofrizu i mlekara svaki drugi dan dolazi po njega. Oni na našem terenu svakog drugog dana prikupe 2.500-3.000 litara mleka. To nije uopšte malo“, kaže Zoran Gagić iz Novog Miloševa.

Zoran Gagić

„Cena kozijeg mleka je oko 50 dinara po litru. Realna cena, da ne ispadne da karikiram stvari, trebalo bi da bude 65-70 dinara. Ja sam obilazio farme po Evropi i video sam da je svuda cena mleka viša nego kod nas. S druge strane svi imaju neku sigurnost od strane države. Mi evo još nismo dobili subvencije, a sad će kraj godine. Subvencije su 7.000 dinara po grlu. Nikako da prelomimo da sami prerađujemo mleko, ali izgleda da ćemo to morati da uradimo. Ovo sada više nema smisla“, dodaje naš sagovornik.

Uzgojem koza se bavi samo onaj ko to voli

Ovaj uzgajivač koza planira da poroširuje proizvodnju. Koliko još ne zna.

„Imali smo ambiciju da idemo na 700-800 komada koza. Međutim, mlađi sin se nedavno oženio i on je otišao iz sela, neće više da se bavi poljoprivredom. Sada smo ostali stariji sin i ja. Nećemo gasiti proizvodnju, ali na koliko grla ćemo ići videćemo. Da li će biti 300, 400, 500 ne znam. Na 180 nećemo ostati sigurno. Pre koza mi smo držali i krave i bikove i svinje i ovce. Mogu da kažem da su koze najisplativije i najmanje zahtevne životinje, samo ako ima uslova za pašu. Ja sam na glavnoj ulici i nemam mogućnosti da svakoga dana isterujem na pašu 300 koza. Tu prolaze i automobili“, objašnjava Gagić.

„Do nedavno sam ja imao 330 koza na muži i dnevno smo imali oko 550 litara mleka. To je ozbiljna količina za kozije mleko. Proizvodnju sam smanjio jer sam morao. Ostao sam prvo bez radnika. U julu, kada je najveća sezona posla ljudi su otišli. Nisu imali male plate, ali jednostavno više neće to da rade. To je jako velika obaveza. Jedan radnik je kod mene radio 12 godina, a drugi 5 godina. Znači godinama su bili kod mene. Jednostavno svega im je došlo preko glave. Stoka zahteva angažovanje 365 dana u godini, puta dva i još između. To treba izdržati. To može da radi samo onaj ko to voli“, ističe naš sagovornik.

Ljudi nemaju naviku da troše kozije proizvode

Sličnog mišljenja je i Marijana Heđeš, takođe iz Novog Miloševa.

„Kozarstvom se bavim unazad 5 godina. Imam trenutno oko 100 koza. 60 muznih, a ostalo su jarići. Problemi su uglavnom vezani za plasman mleka. Proizvodnja mleka je dobra, samo što nema ko to da otkupi. Cena je mala. Dobre stvari su što se koze lepo i brzo množe, nisu zahtevne za držanje. Moje koze preko leta idu na pašu, a zimi su zatvorene. Mleko predajem mlekari. To je oko 100 litara dnevno. Bude oko 3.000 litara na mesečnom nivou. Cena mleka je 45 dinara. Da bih sama prerađivala mleko treba mi dobro tržište. Mi ovde nemamo takvo tržište“, kaže Marijana Heđeši iz Novog Miloševa.

Marijana Heđeši

„Ja sam probala sama da prerađujem mleko i da ga prodajem na pijaci. Ljudima se svidi sir kad probaju, ali kad im kažemo da je koziji oni neće da kupe. Zašto, ne znam. Mora mnogo da se radi na edukaciji stanovništva. Ljudi ne znaju koliko je to mleko zdravo i koliko je dobro za ljudski organizam. Od udruženja očekujem da nam poboljša tržište za mleko, kako bismo mi mogli još bolje da radimo ovaj posao i da ostvarujemo dobit“, dodaje naša sagovornica.

Ko zna šta je koziji sir ne pita za cenu

Nikola Popović iz Kikinde se kozrastvom bavi poslednjih 20-ak godina, ali je ova proizvodnja u njegovoj porodici pristutna više od pola veka.

„Moj otac se kozarstvom bavi preko 50 godina. Nekada je to bio više hobi, a sada smo prešli na malo ozbiljnije stvari. Mada, moram da priznam da je ranije bilo bolje. Pre su ljudi više konzumirali kozije mleko i proizvode od kozijeg mleka. Danas se to manje koristi. Menjaju se vremena. Zašto je to tako ne znam, verujte. Ljudi prosto neće da uzimaju kozije proizvode. Po meni lično zbog toga greše“, kaže Nikola Popović iz Kikinde.

Nikola Popović

„Mi imamo 220 koza. Mleko predajemo mlekari. Neke male količine sirimo. To je za neke naše stalne mušterije. Kod nas u Vojvodini nemamo kulturu konzumiranja kozijih proizvoda. To koriste samo ljudi koji su navikli i koji znaju kakavi su to proizvodi. Oni to uzimaju i ne pitaju za cenu. Cena kozijeg tvrdog sira ide od 1.000 dinara po kilogramu pa naviše, zavisno od vrste. Što se tiče mlekara zadovoljan sam ja cenom, jer su moje koze na ispaši, pa nemam velikih troškova za hranu, ali je problem što isplata kasni uvek. Novac se čeka. Prelivamo iz šupljeg u prazno. Mlekare plaćaju kozije mleko od 45 do 60 dinara po litru. Zavisno od mlekare“, objašnjava naš sagovornik.

Očekuem da udruženje uzgajivača koza zaživi

Veruje da će udruženje koje je formirano biti aktivno u rešavanju različitih pitanja vezanih za uzgoj koza.

„Nadam se da će nam jednom uspeti da formiramo udruženje. Ovo nije prvi put da to pokušavamo, ali je do sada to uvek ostajalo samo mrtvo slovo na papiru. Sada znam da ovde ima ljudi koji su se zauzeli i koji su ozbiljniji. Obično su ranije u udruženju bili ljudi koji se nisu bavili uzgojem koza. Sada su ovde baš kozari, tako da očekujem da zaživi. Nama je najpotrebnija pomoć oko mleka i jarića. Jarići se daju u bescenje. Ljudi su dali sisavce za po 200 dinara komad. On posisa mleko i onda nema kome da ga proda. Očekujemo da se uradi dosta na tome da se mleko redovno plaća. Ima ljudi, da ih ne imenujem, kojima mlekare duguju preko 2 miliona dinara. Oni ne znaju šta će“, kaže Popović.

„Kozije mleko je bar sto puta bolje i kvalitetnije od kravljeg, ako ne i više. To mleko je dobro za sve počevši od pluća, surutka je najbolja za obnavljanje jetre. Kozije mleko je po sastavu najbliže majčinom mleku. Mislim da je dovoljno samo to da se kaže. Putovao sam po Evropi i video sam da je kozije mleko ubačeno u bolnice, škole, vrtiće… To kod nas nije. Kada bi država stala iza nas, krenula bi potrošnja. To bi bilo dobro i za decu i za nas koji se bavimo kozrastvom“, dodaje naš sagovornik.

„Razjedinjene nas niko ne prepoznaje“

Momčilo Budimirović iz Mačve, takođe dve decenije drži koze.

„Imam 60 dobrih koza. Dobra strana bavljenja ovim poslom je to što je ovo divan posao, radite sa životinjama i dobijate kvalitetan proizvod na kraju. Problemi su uglavnom organizacione prirode. Zato smo i došli na osnivačku skupštinu udruženja u Kumane i mislim da ćemo taj problem rešiti u najskorije vreme. Od Udruženja očekujemo da se postigne jedinstvo u svim segmentima. Da se reši pitanje tehnologije proizvodnje, statusa, jer ovako kako smo razjedinjeni niko nas ne poznaje, niko nas ne vidi, niko prema nama nema nikakve obaveze, a mi pretpostavljamo da smo u perspektivi proizvodnja koja će mnogo znčaiti Srbiji. Prvo dobijamo proizvode koji su divni, drugo od resursa koje koristimo, a to su pašnjaci i utrine, mogu da se dobiju kvalitetno kozije mleko i sirevi“, objašnajva Momčilo Budimirović iz Mačve.

Momčilo Budimirović

„Mi od kozijeg mleka pravimo kozije sireve. Nešto nalik na francuske sireve. To je naša produkcija. To su prihvatili građani Srbije i to lepo ide, naročito u Beogradu. Plasman proizvoda je problem koji udruženje, takođe, treba da reši. Prodaje se to. Nekada je to iz ruke u ruku, nekada je to organizovana prodaja, ali to mora suštinski da se reši. Bez toga ozbiljne kozarske proizvodnje u Srbiji nema. Kapacitet naše mlekare je srazmeran našoj produkciji mleka. Ako nam nekada baš zafali mleka mi malo dokupimo, ali to su male količine. Trebalo bi uraditi nešto kako bi se unapredila proizvodnja, nešto što bi nama svima dala ravnopravne uslove i isti startni položaj. Trebalo bi nekako uticati na proizvođače da se ne pravi obična kriška, nego da se ti sirevi oplemene, kako bismo mogli da idemo u izvoz. Jer to su sirevi koji se u inostranstvu traže“, dodaje ovaj uzgajivač koza.

U Srbiji ima svega 196.000 koza

Stručnjaci upozoravaju da se mnogo više mora raditi na podršci i promociji gajenja koza.

„U Srbiji danas ima 196.000 koza po zvaničnim podacima. Kozarstvo, kao i kompletna poljoprivreda su u padu ili stagnaciji. Jedino broj ovaca raste. Danas ih ima milion i sedamsto hiljada. Koze su ispaštale grehe socijalizma. Povratak kozarstva je počeo sredinom osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. A koze su ukinute posle Drugog svetskog rata. Ni danas one nemaju status koji bi trebalo. Do pre nekoliko godina u Srbiji ih je bilo 236.000. Mi još nismo našli rešenje za koze. Nismo nacija koja troši kozije mleko, koziji sir, kozije meso. Koza danas opet ispada sirotinjska majka. Nadamo se da će sledeće godine država poboljšati subvencije za kozarstvo. Kozije mleko se svuda u svetu računa kao lek“, kaže Branislav Gulan, član nacionalnog tima za preporod Srbije.

Branisalav Gulan

„Udruživanje je dobro, jer samo udruženi kozari mogu da ostvare svoje ciljeve. Da li će se udružiti u društva, zadruge, kooperacije sasvim je sve jedno. Bitno je samo da su udruženi i da tako jedinstveni nastupaju prema Vladi i svima ostalima. Ukoliko se ne udruže ne da će propasti, nego će nestati“, dodaje naš sagovornik.

„Samo udruženi kozari mogu da štite svoje interese“

Nekadašnji profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, a sada nestranački i samostalni poslanik u republičkom parlamentu profesor doktor Miladin Ševarlić pozdravlja odluku uzgajivača koza da se udruže.

„Dobro je da su kozari shvatili da bez udruživanja nema napretka, zaštite njihovih sektorskih interesa i da su samostalno čak ni na domaćem tržištu, ma koliko da su veliki, beznačajni, a o međunarodnom tržištu da i ne govorimo. Sve su to razlozi zbog kojih je neophodno formirati nacionalna granska udruženja, kao što je to svojevremeno prvi uradio SPOS“, kaže prof. dr Miladin Ševarlić, nestranački i samostalni narodni poslanik.

Miladin Ševarlić

„Bez granskog udruživanja je nemoguće profilisati raznorodnost ideja pojedinčanih malih udruženja. Ovo ne treba da bude poslednji korak u njihovom udruživanju. Mora da se formira nacionalno udruženje poljoprivrednika. Ja sam pre 7-8 godina uradio formirajući SPAS – Savez proizvođača agroprivrede Srbije. Na žalost, umešala se politika i ja sam diskreditovan iz tog udruženja, drugi su ga preuzeli i upropastili ideju. Iza toga mora da postoji još jedan nivo udruživanja poput Švajcarskog Migrosa koji ima 2 miliona članova, 30 milijardi švajcarskih franaka godišnji prihod, 80 zadružnih preduzeća, oko 700 trgovina. Takođe, ima 85.000 radnika, Migros banku kroz koju se vrti sav taj kapital i Institut sa oko 300 profesora i doktora nauka koji su stalno ili povremeno angažovani na izradi strategija, tržištnih analiza, tehnoloških projekata… Ima i svoju turističku agenciju sa dva džambo džet aviona. Svime time upravlja bord od 11 članova“, objašnjava naš sagovornik.

Jako je malo umatičenih koza

Prema zvaničnim podacima Uprave za agrarna plaćanja tri okruga u Srbiji izdvojila su se u po broju ovaca i koza. To su mačvanski, zlatiborski i kolubarski.

„Kada govorimo o strukturi gazdnistava prema broju grla ovaca i koza imamo dominaciju gazdinstava koja imaju do 10 grla. Ona čine 48% domaćinstava. Od 10-50 grla ima 45 posto gazdinstava i samo 6 posto ima 50 i više grla što se može smatrati potencijalno rentabilnom proizvodnjom. Obeshrabruje to što je broj grla koja su umatičena i na koja uzgajivači koza imaju pravo na subvencije zanemarljivo mali. Prošle godine je bilo 11.500 grla koza za koje su date subvencije. Čak 17 puta više ima umatičenih ovaca“, objašnjava Ševarlić.

„Prvi zadatak je da ovo udruženje radi na poboljšanju kvaliteta grla i umatičenosti koza. Moraju da rade na tome da imaju veću ekonomsku korist. Da plasiraju proizvode pod jednom robnom markom, a da ispod stoji ko je direktni proizvođač i ko odgovara za kvalitet i kotrolu sledljivosti u proizvodnji. Pitanje je koliko kozijeg sira imamo samo od kozijeg mleka, a koliko je to mešavina sa kravljim ili ovčijim mlekom. Zadatak udruženja je da proizvođače koji to rade diskredituje. Ako neko nije član udruženja mora javno da se zna zašto nije. Da se bavio prevatnim radnjama. Samo tako može da se održi poverenje potrošača. Ako bi se članovi udruženja dogovorili i napravili jedinstvenu ambalažu kao što su to uradili pčelari sa teglom, imali bi najmanje 30 posto uštede na nabavnoj ceni ambalaže, a svi bi bili tržišno prepoznatljivi. Treba naglasiti da ambalaža danas čini četvrtinu veleprodajne cene proizvoda“, ističe naš sagovornik.

Sapuni i kreme od kozijeg mleka

U poslednje vreme sve se češće mogu videti kozmetički proizvodi od kozijeg mleka. Zanimalo nas je da li i to može da bude pokretačka snaga za razvoj kozarstva.

„Sapuni, kreme su alteranativni proizvodi. To je izuzetno profitabilno. Ali i to mora da podlaže regulama standarda kvaliteta. To može da bude dodatni izvor prihoda za porodična poljoprivredna gazdinstva. To pokazuju iskustva Francuske, Italije, Austrije, Slovenije… Tamo svi oni koji gaje koze imaju i te proizvode u svojoj ponudi. Ako imaju vezu sa svetskim turizmom, nemaju problem sa plasmanom“, kaže Miladin Ševarlić.

„I za kozmetičke proizvode od kozijeg mleka je potrebno tržište. Imamo mi u prodavnicama i apotekama sapune i kreme od kozijeg mleka, ali mi se čini da se to sve slabo prodaje“, objašnjava Marijana Heđeši.

„Kozmetički proizvodi od kozijeg mleka nisu ni malo jeftini. Ali, to su jako male količine mleka koje se za to koriste. Ja sam razgovarao sa ženom koja to radi. Ona dnevno kupuje 20 litara kozijeg mleka. Nisam nikoga kontaktirao ko to na veliko radi. Ta žena je blizu nas, u Kikindi, i ona kaže da ima ko je snabdeva“, kaže Zoran Gagić.

„U Kikindi postoji čovek koji je, ako se ne varam, prvi počeo da pravi sapune od kozijeg mleka. Kozmetika jeste u redu, ali na nekih 100 kilograma sapuna koje on proizvde njemu je potrebno 10-11 litara mleka. To je jako malo i za jednog proizvođača, a ne za sve nas“, priča Nikola Popović.

Kome su namenjeni kozmetički proizvodi od kozijeg mleka?

„Kozmetički proizvodi od kozijeg mleka su dobri, ali to je za ljude koji imaju dobre prihode. Mi smo čuli prošlog meseca da je prosečna plata u Srbiji 54.000 dinara. Onaj ko ima primanja 54.000 i prijavljen je taj je bogat čovek u ovoj državi. Znamo da su plate znatno niže, ljudi rade kod privatnika i imaju plate od 200-300 evra. Ti kozmetički proizvodi nisu za takve potrošače. Prema tome mi još nismo na tom nivou da trošimo proizvode od kozijeg mleka“, zaključuje na kraju razgovora Branislav Gulan.

Ukoliko sve bude po planu nakon registracije udruženja kozari bi trebalo da odrede smernice i prioritete koje bi trebalo da rešavaju. U svakom slučaju dobro je da se od nečega krenulo, a to je od ideje da jedino udruženi mogu da pokušaju da učine nešto više za kozarsku proizvodnju.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh