Da li će Srbija postati članica Evropske unije ili ne, kada je reč o poljoprivredi nije toliko bitno. Proizvodnju moramo da usklađujemo sa pravilima, koja važe u Uniji, ukoliko želimo svoje poljoprivredne proizvode da plasiramo na to tržište.
U ovom trentuku gotovo 90 posto izvoza hrane iz Srbije ide direktno ili indirektno u Evropu. Zaplašivanje domaćih proizvođača članstvom u Uniji, s jedne strane posledica je nedovoljne informisanosti poljoprivrednika o tome šta standardi znače. S druge strane, ni predstavnici državnih institucija nemaju dovoljno želje da komuniciraju sa građanima.
U procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Srbija treba da se uskladi sa Unijom u tri pravca. I to ne samo zbog članstva u ovoj organizaciji, već i zarad boljitka domaće poljoprivrede i prehrambene proizvodnje.
„To su, pre svega, zakonodavni, institucionalni i finansijski okvir. Kada kažemo zakonodavni, to znači kreiranje zakonskih rešenja u oblasti poljoprivrede, koja su u skladu sa zakonodavstvom EU, ali koja priznaju realnost i rešavaju nacionalne ekonomske interese u poljoprivredi naše zemlje. Tu mislim na zaštitu vitalnih ekonomskih interesa. Primer za to su genetski modifikovani organizmi. Sadašnji zakon, koji zabranjuje proizvodnju GMO će morati da bude prmenjen, pre ili kasnije, jer nije u skladu ni sa zakonodavstvom EU, niti sa uslovima koje propisje Svetska trgovinska organizacija, a čiji član Srbija teži da postane. Postoji način da se to izmeni, ali da se zaštite nacionalni interesi. Primer za to je Rusija, koja nije dozvolila proizvodnju GMO, ali je postala članica STO“, kaže Miloš Milovanović, konsultant u Diviziji investicionog centra u organizaciji FAO.
Poljoprivreda 21. veka je zasnovana na znanju
„U institucionalnom smislu, misli se, pre svega, na izgradnju institucija kao što su Ministarstvo poljoprivrede i drugih organa u sklopu ministarstva, ali i na Robne rezerve, savetodavne službe, referentne laboratrorije, koje treba da podrže razvoj savremene i moderne poljoprivrede koja je zasnovana na znanju. A to je poljoprivreda 21. veka. Pre 10 -ak godina je bilo nezamislivo da se primenjuje satelitska tehnologija u poljoprivredi. Da se primenjuju dronovi za poljoprivrednu proizvodnju, traktori bez fizički prisutnih vozača u njima. Finansijska promena podrazumeva da se ograničena sredstva, kojima poljoprivreda raspolaže, a koja se kreću do 5 posto budžeta, koriste na maksimalno racionalan način. To znači da se novac koristi za one mere i da se daje korisnicima. koji mogu da daju maksimum razvoju poljoprivrede zemlje“, dodaje naš sagovornik.
Zajednička politika EU od 2020. godine zasnivaće se na zelenoj agrarnoj politici
U narednom periodu zajednička politika EU, kada je reč o poljoprivredi, zasnivaće se na zelenijoj agrarnoj politici.
„To znači da će veći broj mera biti usmeren na održivu proizvodnju i zaštitu životne sredine. Nekada čak i na plaćanje poljoprivrednim proizvođačima i kompanijama da oni sprovode određene mere u cilju zaštite životne sredine. Takođe, primetan je i trend pojednostavljenja i skraćivanja procedura za ostvarivanje prava na novac iz fondova. Tu je i dalje jačanje seta mera za jačanje ruralnih područja i opšta težnja za razvojem konkurentnosti“, kaže Milovanović.
„Sigurno je da će budžet zajedničke agrarne politike da ostane jedna od vitalnih komponeneti centralnog budžeta EU. U ovom trenutku je teško reći koliki će on biti. U periodu od 2014 – 2020. on je iznosio oko 435 milijardi evra, pretpostavka je da će biti slična cifra. Trend smanjivanja direktnih davanja je na snazi već godinama. Uopšte trend ruralnog razvoja jeste na snazi više od 20 godina i sigurno je da će agrarna politika u sve većoj meri da poprima ove mere. Za razliku od onih tradicionalnih direktnih davanja, koja više i ne postoje, kao što su izvozne subvencije, koje su ukinute“, dodaje naš sagovornik.
Ukoliko želi da prodaje hranu na tržištu EU Srbija mora da poštuje pravila koja tamo važe i pre punopravnog članstva
Održiva poljoprivreda znači da se prirodni resursi ne troše iznad njihove obnovljivosti. I to je nešto što Srbiji ne treba da govori EU.
„Poljoprivrednici nemaju razloga da se plaše EU iz više razloga. Hteli ili ne hteli, nama ne „gine“ usklađivanje sa evropskim propisima. Ako su sve zemlje u okruženju članice EU ili teže da to postanu i ako imamo 90 posto izvoza u zemlje EU, a samo 10 posto na sva ostala tržišta, sasvim je jasno da će i Srbija morati da radi po pravilima koja tamo važe, ako želi da svoje proizvode prodaje i dalje na tom tržištu“, kaže Uroš Davidović, novinar.
„Postoji puno mitova i legendi šta će se dogoditi ako Srbija postane članica EU. Na primer, pečenje rakije. Često se čuje da to neće moći da se radi, kada postanemo članica EU. To nije tačno. Ljudi peku rakiju i u Francuskoji i u Nemačkoj i to funkcioniše mnogo bolje nego kod nas. Nama se ovde plasiraju priče, koje nisu tačne. I tamo ljudi peku rakiju i stavljaju je u promet pod mnogo labavijim uslovima nego u Srbiji. Ljudi i u Evropi kolju kod kuće svinje, guske, patke, proizvode paštetu uz vrlo malo propisanih pravila i to su vrlo skupi proizvodi. Njih ne opterećuje toliko birokratija, koja se nameće poljoprivredniku u Srbiji. Onda je logično da se ljudi plaše, kada čuju nešto što nije tačno“, dodaje naš sagovornik.
Standardi u EU nisu isti za velike sisteme i male proizvođače
Standardi postoje u EU i proizvođači ih se pridržavaju. Ali, pravila nisu ista za male i velike.
„Svi ti standardi o kojima se govori su pravljeni za velike sisteme, za velike klanice, a ne za zanatsku proizvodnju i male poljoprivrednike. Ali, problem je što ljudi u Srbiji, koji pišu zakone to ne znaju, pa primenjuju ista pravila i za velike i za male. Imamo recimo čoveka, koji u svom gazdinstvu proizvodi sir i sutra treba da ga prodaje na pijaci. Znate li koliko se ljudi otrovalo od takvog sira? Nijedan nikada, zato što taj čovek gleda kako proizvodi taj sir do najsitnijeg detalja. Nama se Evropa predstavlja kao da je sve strogo, a ti koji to govore namaju pojma šta znači poslovati u EU“, kaže Davidović.
Da bi se shvatilo šta je zapravo Evropska unija potrebna je bolja komunikacija države i građana
Najveći problem je što ne postoji dobra komunikacija između države i proizvođača.
„Sve one priče o Evropskoj uniji, koje se plasiraju domaćim poljoprivrednicima. deluju kao zastrašivanje članstvom. jer se radi o lošoj komunikaciji države i proizvođača. Postojale su inicijative da im se to malo približi. Po mom mišljenju, da bi ljudi shvatili šta je EU, bilo je potrebno da se naprave spotovi u trajanju od po 5 minuta, koji bi išli u udarnim terminima na nacionalnim medijima. I da se svakodnevno bavimo različitim temama od poljoprivrede, do prava deteta i javne uprave. Uz to trebalo je organizovati javne skupve, tribine, okrugle stolove gde bi bili i predstavnici države, a ne samo nevladinih organizacija“, kaže Stela Strsoglavec, konsultant za održivu poljoprivredu u organizaciji Educa humana.
„U Srbiji ne postoji kultura dijaloga između državnih institucija i građana. S jedne strane same državne institucije sebe doživljavaju kao nekoga ko ne mora nikome da podnosi račune. S druge strane percepcija građana je takva da oni nemaju osećaj da treba da postave pitanja i da na ta pitanja moraju da dobiju odgovor. Jer su oni ti koji finansiraju rad državnih organa“, dodaje naša sagovornica.
I sami proizvođači moraju da menjaju svoje navike, ukoliko žele da im bude bolje.
„Naši poljoprivrednici, kada se porede sa kolegama u Evropi, uvek govore o cenama proizvoda u Evropi i o subvencijama. Malo ko će obratiti pažnju na to da u EU proizvođači ne nastupaju samostalno, već su udruženi. I komunikacija sa državnim institucijama je kontinuirana tokom čitave godine, a ne samo u vreme otkupa proizovoda. Državna uprava mora da bude otvorenija prema građanima, ali i građani moraju da znaju da imaju svoja prava, ali i obaveze“, objašnjava Strsoglavec.
U Evropi ljudi teže povratku na selo, dok se u Srbiji iz sela beži
Srbija ima problem da zadrži ljude na selu u brdsko – planinskim predelima. U Vojvodini je problem nedostatak obradivog zemljišta.
„U EU ne postoje ljudi, koji imaju hiljade hektara zemlje. Engleska kraljica ima 20.000 hektara, ali kraljevskoj porodici je trebalo 300 godina da stignu do te količine. Niko normalan na Zapadu ne bi dozvolio da jedan čovek u svojim rukama drži toliku zemlju, jer je to i sa moralnog stanovišta problematična stvar, a apsolutno nije u interesu svih ostalih ljudi. Zemljište je ograničen resurs. U razvijenim zemljama podsticaji se daju ljudima da ostanu na selu i da proizvode to što proizvode. Mi možda možemo da proizvodimo jeftinije od njih, ali to se neće dogoditi, jer ih Evropa stimuliše da ostanu na farmi. I što je najvažnije, neće se desiti da oni uvoze neograničene količine mesa, mleka, šećera… To bi negativno uticalo na seosku populaciju. U Srbiji se masovno sela napuštaju. Ruralni razvoj znači da ima ljudi, koji su zainteresovani da ostanu na selu i u Srbiji da žive“, objašnjava Uroš Davidović.
Podaci pokazuju da u svakom četvrtom selu u Srbiji živi manje od 100 stanovnika. A u većini je prosek godina veći od 65. Da bi se to promenilo potrebno je podstaći ljude da ostaju na svojim ognjištima ili da se odluče da započnu život na selu. Za to je potrebno obezbediti svu neophodnu infrastrukturu, ali i dati subvencije za započinjanje poljoprivredne porizvodnje. U tom smislu mogao bi da se iskoristi i novac iz evropskih fondova.
.gif)
.gif)
