Pšenica jeste podbacila ove godine kada se gleda prinos. Međutim, kvalitet zrna je zadovoljavajući. Kako kiše nije bilo u žetvi, pšenica ima lepu boju. Hektolitar je 80 i preko 80, vlaga je 13, 12, čak i 10 posto. Sve to ukazuje da će brašno od ovog zrna biti lepo. Za razliku od pre 20-30 godina kada su mali mlinovi emleli hlebno zrno, danas su taj posao preuzele velike kompanije. Mali mlinovi brašno pripremaju za svoje stalne mušterije i rade tek da se ne ugase.
Iako se godinama unazad govori o tome kako će i u Srbiji pšenica početi da se plaća prema kvalitetu, to se ni ove godine nije dogodilo. Otkupljivači još nisu za tako nešto spremni, zbog čega proizvođači i ne seju visokovalitetne sorte.
“Većina nas proizvođača ide na kvantitativne sorte. Znači na sorte koje mnogo rode, jer niko do sada nije plaćao pšenicu prema sortnom kvalitetu. Samo se gledaju hektolitar i vlaga, ostalo ništa. Nije se ulazilo u to koliko pšenica ima tegljivosti, glutena… Mlinari i konditorska industrija traže visokokvalitetne sorte pšenice, ali one znatno manje rađaju”, kaže Vlastimir Filipović, poljoprivrednik i vlasnik mlina iz Botoša.
Vlastimir Filipović
Nekada su se u Srbiji sejale kvalitetne sorte pšenice
“Imali smo u Srbiji svojevremeno i kvalitetne sorte. Sredinom prošlog veka sejali smo uglavnom neku rusku sortu pšenice. Ona je bila kvalitetna, ali je davala neki osrednji prinos. Pod uticajem Privredne komore u ono vreme počeli smo da uvodimo italijanske sorte. One su 1957. dale izuzetne prinose, što je oduševilo poljoprivrednike. Međutim, sledeće godine smo svi posejali tu italijansku sortu, ali je došla golomrazica i sve uništila. Onda su naši selekcionari počeli da rade na oplemenjivanju tih sorti, tako što su koristili gene one ruske sorte. Cilj je bio da se naprave nove sorte pšenice koje bi bile otporne na mrazeve. Uspeli su u tome. Te naše sorte nisu bile tako loše. Ali, ono što je sada u modi to su balaton, solehio, sorte koje su vrlo rodne”, priseća se naš sagovornik.
Da bi se zadovoljili standardi koji važe u mlinu pšenica mora da ima preko 10 posto proteina.
“To je jako teško postići. Čekamo analize novih sorti ovogodišnjeg roda da vidimo kakvi su rezultati. Mi još meljemo pšenicu od prošle godine. I ostvarujemo neke osrednje rezultate, kada je reč o kvalitetu brašna. Ako se vratimo u prošlost, tada se sejala osim ruske i prava stara banatska pšenica. Ona je bila u nivou kanadske dakote i monitobe, koje su super kvalitetne pšenice. To je bila prava pšenica i pojam za kvalitet. Ta pšenica je 90 posto išla u izvoz. Ukoliko želimo da danas imamo te ekstra kvalitetne sorte, sa gledišta mlinarske sorte, to bi moralo drugačije da se plati. A to skoro niko neće. Ove sorte koje danas imamo, gde se svake godine ubacuju neke nove sorte, za koje nikad nisam ni čuo, one nemaju taj vrhunski kvalitet. One uglavnom idu na kvantitet”, objašnjava Filipović.
Poljoprivrednici danas seju sorte koje daju veći prinos, a manji kvalitet
Zbog nedostatka vlage i padavina ove godine mogu da budu zadovoljni jedino priozvođači koji su pšenicu sejali u ranim rokovima setve.
“Setva mora da ide u prvoj dekadi oktobra. Možemo mi da pričamo priče šta je nekada bilo i kada se sve sejalo, ali to se menja. I to se pokazalo ove godine. Mora da se primenjuje puna agrotehnika. Jedino tako sa ovim sortama koje mi sada imamo na raspolaganju možemo da računamo na neki zadovoljavajući prinos. Možemo da kažemo da je pšenica u Botošu ove godine “utekla” od ovih surovih klimatskih uslova. Mi smo imali nešto malo kiše, izvukli amo se. Međutim, sorte koje su sejane u kasnijim rokovima – one su podbacile. Prosečan prinos je ove godine u Botošu bio oko 5 tona. To je za ovu godinu odlično. Deo proizvođača koji ima velike površine nije uspeo da poseje pšenicu u optimalnom roku i tu je pšenica podbacila. Tu je prinos bio oko 3,5 – 4 tone po hektaru”, kaže naš sagovornik.
Od ovogodišnje pšenice će biti lepo brašno
Iako su prinosi bili manji od očekivanih, kvalitet pšenice je zadovoljavajući.
“Pošto nije bilo kiše, pšenica je crvene, lepe boje. Mislim da će to biti u proseku grupa B, hlebne sorte. Da će to da zadovolji kvalitet bašna, jer u žetvi nije bilo kiše. Pšenica kada dostigne punu tehnološku zrelost, ne znam kakva da je sorta, ako “udari” 20-30 litara kiše, ona pobeli. Izgubi proteine, gluten, hektolitre… Ove godine su bile hladne noći. Pšenica je nalivala zrno dobro. Jeste da nije bilo kiše, ali su noći u aprilu i maju bile tako hladne da je to njoj veoma godilo. Imaćemo lepo brašno od ovogodišnje pšenice. Ono će da zadovolji i potrebe i pekarske i konditorske industrije. Hektolitar je 80 i preko 80, vlaga je 13, 12, čak i 10”, uverava Filipović.
“Ima jedna druga stvar, a to je da sada postoji mnogo različitih sorti. U mlinu se to sve izmeša, tako da se dobije neki prosek B gurpe. Ali, kažem, mislim da će biti lepo brašno. Ne nekog ekstra kvaliteta, ali sa nekih 10-11 posto proteina”, dodaje naš sagovornik.
Mali mlinovi ne mogu da se takmiče sa industrijskim kapacitetima
Mlin koji je u vlasništvu Filipovića sada radi daleko manjim kapacitetom nego pre 20 i više godina.
“Naš mlin je bio kapaciteta dva vagona za 24 sata, ali sada ne meljemo ništa. Sveli smo se na vodenični kamen. Na ušurnu meljavu. To nije potočara, jer je na električni pogon. Ali, recimo da za mesec dana sameljemo 5-6 tona žita. Kod nas ljudi sada ostave pšenicu, recimo 500-1000 kilograma i onda dolaze i uzimaju brašno po potrebi – 10,20 ili 50 kilograma. Kao iz špajza. Sada radimo samo da ne ugasimo mlin. Slična je priča i sa ostalim malim mlinovima. Recimo mlin u Ečki, to je dosta veliki mlin, ali kažu da tamo baba i deda sede i čekaju kad će neko da donese pšenicu da je samelju… Da li će uzeti malo brašna, malo mekinja i to je to. Veliki mlinovi rade ozbiljan posao, mi ne možemo da se takmičimo sa njima. Oni su se modernizovali, oni rade ozbiljno. To su veliki industrijski kapaciteti”, kaže Filipović.
“Nekada smo brašno isporučivali svim pekarima od Beograda, Novog Sada i dalje. Brašno je išlo punom parom. Sada su se ti pekari preorijentisali na velike mlinove, jer im oni daju niske, damping cene za brašno. Dovoze ga, frankiraju kod pekara, samo što još ne umese testo. I što je najvažnije čekaju za pare po mesec, dva dana. To mogu veliki mlinovi. Mi to ne možemo. Mi radimo po malo, ali nećemo ugasiti proizvodnju. Čekamo, možda će opet doći naših 5 minuta. Mada to možda ne bi bilo dobro, jer se ranije brašno čekalo, nije ga bilo kao sada. Sada je tržište zasićeno. Ali, mi imamo svoje mušterije. Kroz ovaj mlin je od 1991. godine prošlo više od 4000 korisnika naših usluga. Imenom i prezimenom”, priseća se naš sagovornik.
Od 100 kilograma pšenice dobija se 68 kilograma lepog brašna
Nekada su i pariteti između pšenice i brašna bili bolji nego danas.
“Što se pariteta tiče to je užas. Brašno je bilo palo na 24 dinara za kilogram. Od 100 kilograma pšenice može da se dobije 68 kilograma lepog brašna i 22 kilograma mekinja. 5-6 kilograma ode na otpad, čišćenje, ljušćenje”, kaže Filipović.
Retko koji mali mlin ima u ponudi brašno koje nije od pšenice.
“Brašno od drugih žitarica kao što su raž, heljda, ovas mi ne radimo. To rade veliki mlinovi. Mi to ne možemo da radimo, jer bi tek to bile male količine. Pa se ne isplati ubacivati ih u sistem”, objašnjava naš sagovornik.
Uprkos ne tako dobroj godini za proizvođače, u Srbiji ne moramo da brinemo o tome da li će biti dovoljno brašna za domaće potrebe. Pšenice ima dovoljno za nas, a deo će ostati i za izvoz.
