Poštovana, Moj problem je takve prirode da ne umem i nisam u stanju da ga rešim godinama. U pitanju je velika ljubav koju sam imala pre braka, a koja i danas traje. Trajala je obostrano, a onda smo se posle višegodišnje veze rastali jer ja u to vreme nisam prihvatila da rodim njegovo dete, kako ne bih izgubila posao. Nakon toga, oboje smo ušli u druge brakove jedno drugom iz inata, iako smo pre toga planirali naš, zajednički brak…. Izuzetno jaka ljubav trajala je sve vreme, duboko verujući oboje da ćemo se jednog dana ipak sresti. To se i dogodilo. Pronašao me je i nastavili smo našu vezu koja ovaj put nije mogla da se razvija kao pre… ali je ljubav i dalje velika. Naša ljubav je previše jaka, toliko jaka da zaista boli… Vremenom su počeli da se ređaju i problemi.
Kako smo oboje bili nezadovoljni svojim brakovima, naša veza se i odrazila na još gore ponašanje prema ukućanima. Oboje imamo po dva deteta – on decu od 16 i 12 godina, a moja deca imaju 13 i 10 godina. Zbog njih i situiranosti nismo spremni da se odvojimo i započnemo naš život koji smo toliko godina sanjali. Da stvar bude gora, njegova supruga je pratila njegovo ponašanje i jednom prilikom nas je uhvatila u komunikaciji preko interneta. S obzirom da zna da sam ja njegova bivša devojka, u njoj se pojavila ljubomora, jer zna da me on i dalje voli. Krenula je u akciju spasavanja braka, alarmirajući sve moguće pa čak i decu. Imam strah da mi na poslu ne napravi problem jer tada više ne bih znala šta da radim, osim da se odselim iz rodnog grada, ali gde?
Predložila sam prekid na neko vreme, da bar on spasi svoj brak iako je u njemu samo zbog dece, jer se ona očigledno neće zaustaviti. Nije pristao jer, jednostavno, jedno bez drugoga ne umemo da dišemo. Probali smo da se ne vidimo dva – tri dana, ali bi oboje bili već „bolesni“, iscrpljeni i ispijeni od tableta za smirenje, nespavanja, nastupila bi malaksalost, bezvoljnost i gotovo nemoć za dalji život. Previše se volimo ali nismo u mogućnosti da rešimo problem. Kako dalje? Bolujem i plačem svakog dana, patim a u biti sam vesela i jaka osoba. On planira da svoju decu ostavi supruzi na čuvanje misleći da će ona ostati u zajedničkoj kući.
Već dve godine planiram da se odselim sa svojom decom kod mojih jer je brak u kojem sam, netrpeljiv od samog početka, pogotovo što živimo u zajednici u kojoj mog supruga podržavaju njegovi roditelji. Problemi se nižu iz dana u dan, a moj vanbračni partner pokušava da me zadrži i daje naznake da ćemo ipak uspeti. Oboje imamo 41 – nu godinu i svesni smo da ako ovu drugu šansu ne iskoristimo sada, treću više u životu nećemo dobiti. Da li ima nade za nas, da li se vredi žrtvovati do kraja. Znam da vredi, ali kako? Da li da napravimo pauzu i da svako reši prvo svoj lični život, mada on kaže da na taj način ne bi nikada pristao. Pokušajte ovo da razumete i dajte kakav – takav savet, jer očigledno ne vidim najbolje svoju situaciju. Ovo jeste preveliko i za nas nerešivo. Šta nam predlažete?!
Neutešna 71
Čitajući vaše pismo jedna rečenica mi je ostavila jak utisak – vaša konstatacija “Ova ljubav je previse JAKA toliko jaka da zaista boli…” Ako se u životu vodimo ovakvim uverenjem velika je verovatnoća da ćemo baš takva iskustva imati. Kroz ceo tekst koji ste dalje napisali upravo se odvija takav scenario. Stiče se utisak da ako nekog volimo da to vredi samo ako “boli”. Takođe, naivna je pretpostavka da nekog volimo samo zato što procenjujemo da bez njega ne možemo da budemo srećni u životu. Ljubav je posledica emocionalnog vezivanja za drugu osobu i jeste prijatno osećanje koje imamo prema onima koje doživljavamo važnim osobama u svom intimnom svetu. Ljubav nikad ne boli, nikad nas ne može izneveriti, zavesti, razočarati… ali sve to mogu osobe prema kojima osećamo ljubav, svojim ponašanjem kojem mi pripisujemo odredjena značenja. Drugim rečima nije problem u emociji ljubavi, već u našem doživljaju i očekivanjima u vezi sa osobom koju volimo. Kao i pre nego što ste upoznali čoveka kojeg volite verujem da ste živeli bez bola i patnje, isto tako verujem da ste voleli i volite roditelje, decu i neke druge važne i bliske ljude. Postavlja se pitanje šta ste sve pripisali odnosu sa tim čovekom, koliko ste sebe poistovetili sa onim što postoji između vas, odnosno šta od svoje lične vrednosti gubite, ako niste u vezi sa njim? Odnos sa osobom koju volimo uvek je samo jedan deo našeg života, a opet mi pripisujemo značaj, prostor i vreme koje poklanjamo toj osobi. Ta predstava o značaju drugog jeste predimenzionirana odnosno idealizovana kada smo zaljubljeni. Tada našim emocijama ne upravljaju realni stavovi o partneru i samom odnosu već fantazije o idealnom.. . Imam utisak da kada ste prekinuli vezu, da ste oboje bili još u fazi razvoja psihičke zrelosti, a samim tim i vaš odnos. Takođe, imam utisak da zanemarujete da je prošlo dosta godina i da ste se oboje promenili i u međuvremenu sazreli kao osobe, te da ideja da nastavljate gde ste stali nije realna. To ne znači da je nemoguće nastaviti vezu, već da je važno uzeti u obzir realnost vremena i okolnosti u kojima ste.
Konsultacije sa psihologom, Aleksandrom Golubović
aleksandragolubovic5@gmail.com , 064/4241016
.gif)
.gif)
