Majka sam dvojice sinova, jednog od 18 i drugog od 20 godina. Uvek su jedan drugom čuvali leđa, čime nisam nikad bila nezadovoljna. U poslednje dve godine obojica su izašli van nekih okvira u kojima su odrastali. Počeli su da puše, da se vraćaju iz grada u zoru, i ono što me je najviše pogodilo jeste što sam ih nekoliko puta zatekla kako kući dolaze u alkoholisanom stanju. Mlađi sin se nedavno potukao u jednom kafiću i to sam od prijateljice saznala tek mesec dana posle. Suprug i ja smo baš zbog toga počeli da se razmimoilazimo.
Umesto da dobijem podršku, on je na neki način postao suučesnik svoje dece koji odmahuje smireno rukom uz rečenicu “sve će to njih proći” i “svi smo mi to prošli”. Ja nisam pomirljiva, i mislila sam da se neću naći u ovoj situaciji. Znala sam da će prolaziti kroz neke od ovih stvari, ali sam mislila da ću znati da ih kontrolišem, da će me slušati šta pričam…Ovako se samo nasmeju, i prođu ne slušajući me, završe razgovor i pre nego što ga započnem. Imam utisak da svi prolaze pored mene, a ja samo strepim da ne skrenu na pogrešnu stranu. Šta da radim…
Jovanka
U svakom uzrastu dete je u odnosu na spoljašnji svetu izloženo nekim opasnostima. U skladu sa razvojnim sposobnostima dece, roditelji su tu da brinu o detetu da ne bude ozbiljno ugroženo. Često roditelji ispoljavanjem brige uskraćuju svoju decu procesa učenja da brinu sami o sebi. “Višak brige” šteti i deci i roditeljima. Deca tako ne uče da budu odgovorna za sopstvene postupke (jer tu je neko za njih ili umesto njih), a roditelji u skladu sa stepenom zabrinutosti uvode i mere kontrole, nadzora, koje prevazilaze dovoljnu meru brige o detetu, što ih pritom sigurno iscrpljuje. Problem je u tome što roditelji neopravdano izjednačavaju brigu sa osećanjem ljubavi.
Da kod vas postoji “višak brige” za vaše sinove sugeriše mi vaša rečenica “Uvek su jedan drugom čuvali leđa, čime nisam nikad bila nezadovoljna”. “Čuvati ledja” povećava stepen pozornosti i sugeriše da treba da motrimo na preteće, značajno opasne situacije. U ranijem uzrastu, dok njihov socijalni život nije bio bogat kao sticanjem punoletstva, nisu imali toliku odgovornost jedan prema drugom pa verovatno nisu doživljavali to kao uskraćivanje slobode.
Međutim, u godinama u kojima su sada, želja za slobodom u smislu upuštanja u nova iskustva koja su karakteristična za njihovu vršnjačku grupu je izraženija kao i potreba za emocionalnom nezavisnošću od roditelja. U tom slučaju verovatno je da su vaš odnos prema njima, kao i vaše očekivanje da jedan drugome “čuvaju ledja” doživeli kao uskraćivanje slobode. Pušenje, alkohol, fizičko nasilje jesu ponašanja koja mogu da ugroze nečije zdravlje pa i život, ali ne isključivo. Ova vrsta rizičnog ponašanja je u skladu sa njihovim godinama. Niste naveli vremenski period u kome se dešava da se vaši sinovi ponašaju na ovakav način. Ukoliko u drugim segmentima života vaših sinova, škola, fakultet, posao, druženje, njihovo ponašanje ne odstupa mnogo od onog uobičajenog, shvatite ove promene koje ste opisali kao “eksperimentalnu fazu” njihovog životnog doba. Ukoliko ne nalazite rešenje u ovom odgovoru, možete se obratiti za individualni savet.
Zaposlila sam se nedavno u jednoj firmi koja ima 15-ak zaposlenih. Prethodno sam napustila javno preduzeće jer mi se ova profesija oduvek dopadala i sada mi se pružila velika šansa da povedem karijeru putem kojim želim. Skoro ceo novi kolektiv čine žene koje me od starta nisu prihvatile. Potpuno su neprijateljski raspoložene, od toga da ne žele da mi prenesu znanje u vezi novog posla, do konstantnog izmišljanja potpuno besmislenih, pa čak i smešnih priča o meni. Sve to mi oduzima jako puno energije i ne mogu da se usresredim na novi posao, a nemam mnogo vremena za prilagođavanje jer je ovo privatna firma i veliki je obim posla. Razmišljala sam da se svakoj približim u skladu sa njenim karakterom, a onda opet pomislim – zašto bih podilazila nekome? Druga ideja je bila da napravim sastanak i da otvoreno razrešimo problem neprihvatanja i završimo sa tim, ali razmišljam i da ne bi bilo dobro jer sam nova i sada treba sve od sebe da dam da izgradim utisak o svojim sposobnostima. Ne znam šta je najbolje za mene. Pomozite.
Neprihvaćena
Iz vašeg obraćanja stičem utisak da se kod vas dešava više procesa istovremeno, odnosno prilagođavanje na novo radno okruženje i nove ljude, ali i prilagođavanje na preokret u vašem sistemu vrednosti u skladu sa vašom poslovnom ambicijom. Ako sam dobro razumela, na prethodnom radnom mestu niste imali priliku da ispoljite svo svoje znanje i sve veštine kroz posao koji ste obavljali, što sigurno izaziva osećanje frustracije. Kako ste i sami rekli – pružila vam se velika šansa da povedete karijeru putem kojim želite. Razumljivo je da vam je, sada kada ste dobili šansu da se realizujete u poslu koji volite, veoma važno da preduzmete sve da uspete u tome. Takođe, razumljivo je da se možda javi i strepnja u vezi sa tim da li ste učinili pravi potez napustivši “siguran posao”.
Trenutno, rekla bih da postoji nesklad izmedju vaših prioriteta i realnosti situacije u kojoj se nalazite. Da je tako sugeriše i vaš komentar – “sve mi to oduzima puno energije”. Pretpostaviću da emocije koje doživljavate trenutno ne idu u prilog tome da se uspešno prilagodite novom kolektivu i zadacima koji su pred vama. Nameće se pitanje, da li nove kolege vaše ponašanje možda doživljavaju ugrožavajuće ukoliko otvoreno ispoljavate svoju ambiciju u vezi sa uspehom u poslu, te da takvo ponašanje izaziva otpor sa njihove starne prema vama? S obzirom da vam je ovaj posao veoma važan i da je vaš cilj uspeh u tome, bilo bi dobro da sebi postavite kojim redom preduzeti korake u ostvarenju tog cilja. Da li biste mogli uspešno da obavljate posao i da se na najbolji način izrazite u uslovima gde su narušeni međuljudski odnosi? Ako se posvetite prvenstveno uspostavljanu dobre saradnje sa kolegama, ne znači da ste odustali od cilja već da postupno i strpljivo gradite put ka uspehu.
Konsultacije sa psihologom, Aleksandrom Golubović – psiholog@ilovezrenjanin.com , 064/4241016
.gif)
.gif)
