Na polovini puta ka Srpskom Itebeju, razmišljali smo o simbolu koji bi mogao zaokružiti sve ono čime se Mrkšićevi salaši dugih 20 godina uspešno bave. I bilo je nezahvalno opredeliti se za neki od brojnih proizvoda jer su svi podjednako važni, kako u mesnoj tako i u pekarskoj proizvodnji , sa kojima ih danas krajnji kupac poistovećuje.
Prolazaći lokalnim putem, pre ulaska u jedno od okolnih mesta u pravcu Srpskog Itebeja, pogled nam se zaustavio na bogatu ravnicu, široke banatske atare. Zaustavili smo se kako bismo zabeležili ovaj sjajan prizor, jer upravo je to bila jedina prava asocijacija na Mrkšićeve salaše, plodna zemlja odakle je sve počelo…
Tog vetrovitog dana ispred upravne zgrade dočekali su nas naši domaćini sa kojima od prvog dana imamo saradnju kakva se može poželeti. Danas smo njihovi gosti, i već na početku obilaska pogona kažu da ćemo se u Zrenjanin vratiti bogatiji za jedno iskustvo i siti njihovim proizvodima na šta smo se svi nasmejali. Prva odrednica bila su nam skladišta, ogromni silosi u kojima se čuvaju zrnasti poljoprivredni proizvodi prikupljeni s plodnih ravnica. Tokom 20 godina koliko je prošlo od osnivanja zemljoradničke zadruge i početka bavljenja ratarstvom, Mrkšićevi salaši neprestano su ulagali u tehnologiju kako bi pravilno razvijali svaki segment današnje proizvodnje.
I ovde, dok obilazimo skladišta u kojima se čuvaju i suše žitarice, savremenu laboratoriju, kontrolnu sobu odakle se upravlja radom svih objekata, jasno je da je sve automatizovano i modernizovano, što ujedno znači i brži, efikasniji i organizovaniji rad u odnosu na period od pre dve decenije.
Nakon silosa gde se pored ostalih kultura čuva i plodno zrno pšenice, obilazak nastavljamo u pogonu gde zrno prerađeno u brašno dobija svoj konačni oblik-pekarske proizvode. Od noćnih sati ovde je prilično dinamično, zaključujemo po ulasku u proizvodnu halu, jer se najznačajniji deo posla odvija pred jutarnje sate kada valja pripremiti oko 16000 vekni 
hleba koje svakog dana stignu u kuće vernih potrošača. Proizvodne trake užurbano rade, i danas na licu mesta gledamo rad mašina i ruku vrednih radnika koji zadovoljno posmatraju svoj proizvod u smeni koju će zameniti druga, jer pekarska industrija zahteva neprestani rad. Pratili smo ceo proces – od merenja brašna, testa koje je sinhronizovano nadolazilo, do pečenih mirisnih vekni svežeg belog hleba. I teško se može opisati ukus hleba vrućeg i mekog, hrskavih korica koji smo probali odmah po vađenju iz pećnice, jednostavno – nezaboravno.
Svakog dana iz pekarskog pogona Mrkšićevih salaša u najvećem broju distribuiraju se beli hleb T- 500 i cipovka, ali rafove objekata u celoj Vojvodini pune i Alpski, Tamni, Vojvođanski, Ekspres, Vikend i Jasko hleb, koji zadovoljavaju različite ukuse i potrebe potrošača. Osim hleba, daljim obilaskom pogona pratimo proces stvaranja kora za pitu, od kojih pravimo ukusne zeljanice, sirnice, bundevare…Tu su i popularne Mrkšićeve podloge za picu koje svi rado u kućnoj režiji obogaćujemo sastojcima po želji, ne bi li napravili ukusnu picu. Naročitu pažnju nam je privukla proizvodnja peciva od lisnatog testa jer smo pre posete Mrkšićevim salašima toliko puta sa rafova supermarketa kući nosili njihove proizvode. Rolnice sa stišnjenom šunkom, sirom, višnjama, čokoladom, pogačice s čvarcima i još mnogo raznih kombinacija slatkih i slanih ukusa ponegde začinjenih zdravim zrnevljem neodoljivo su nam okupirale čula mirisa. I sve to se proizvodi pod okriljem HACCP standarda koji krajnjim potrošačima garantuje bezbednost i kontinuirani kvalitet proizvoda.
Pre odlaska u klanicu pred nama su se šarenili tek ispečeni integralni i kukuruzni štapići koje u zamrznutom obliku svaki potrošač osim u prodajnim objektima Mrkšićevih salaša, može kupiti i u svim marketima trgovinskih lanaca Gomex i BB trade.
Nakon degustacije peciva koja su ovaj put ispečena bez prethodnog zamrzavanja ne bismo li ih probali, odlazimo u klanicu i pogone za preradu svinjskog i junećeg mesa i proizvodnju polutrajnih prerađevina. I ovde se radi ujednačenim tempom, na svakoj strani čujemo rad mašina, srećemo užurbane radnike koji nas raspoloženo pozdravljaju i vraćaju se svojim poslovima jer i ovde proizvodnja ima svoj kontinuitet. Dnevni kapacitet klanice je 6 tona mesnih prerađevina – od svežeg i kvalitetnog mesa koje se obrađuje i čuva po najvišim standardima, do raznih proizvoda – kobasica među kojim prepoznajemo one koje i sami redovno konzumiramo, srpsku, posebnu, roštiljsku, narodnu… Pojedine kobasice imaju razne ukusne varijacije pa se prave s dodatkom kačkavalja, šampinjona ili povrća.
U jednom delu prave se paštete, mesni naresci a zatim i poznata Mrkšićeva stišnjena šunka koja ovih dana ne daje pardona drugim proizvođačima na sajmovima, jer sakuplja samo zlatne medalje… Ta stišnjena šunka bila je favorit na našim tanjirima, a kasnije, po povratku u Zrenjanin, inpsirisala nas je da napravimo ukusnu večeru za prijatelje ne bismo li u društvu preneli utisak iz ove domaćinske, porodične firme.
Zadržali smo se još dugo tog dana, posmatrajući rad velikog sistema koji se neprestano gradi, proširuje i unapređuje. Upravo ove godine, porodica Mrkšić ponosno će obeležiti dve decenije vrednog rada tokom kojih su, osim pogona, otvoreni maloprodajni objekti – prepoznatljive mesare u Zrenjaninu i naseljenim mestima. Njihovi planovi se neprestano šire i razvijaju, što će uskoro rezultirati novim objektima kroz koje će još veći broj potrošača dobiti priliku da proba sve one ukusne klanične i pekarske proizvode čiji smo proces stvaranja danas pratili.
S obzirom da ćemo se vrlo brzo vratiti u Srpski Itebej, ostavljamo prostor za neke nove priče koje ćemo kao i ovu preneti potrošačima Mrkšićevih proizvoda i onim budućim koji će tek otkriti bogate i raznovrsne ukuse.
Već te večeri, na svežoj podlozi od testa iz pekarskog pogona Mrkšićevih salaša ređali smo onu pomenutu, pobedničku stišnjenu šunku, kombinovali je redom pečuraka, sira, kečapa i začinskog bilja i za samo desetak minuta, u kuhinji se širio neodoljiv miris domaće pice.
.gif)
.gif)
