Mladi umetnici iz Zrenjanina Marina Bojanić i Dušan Marinković nedavno su svoje radove u okviru izložbe “Sedimenti Banata” predstavili u Beogradu. Reč je o konceptualnoj izložbi multidisciplinarnog karaktera koja predstavlja Banat kroz njegov vrlo karakteristični građevinski materijal koji ljudi sa ovih podneblja koriste već vekovima, kaže Dušan Marinković, jedan od autora izložbe. “Sedimenti Banata” su otvoreni 20. decembra u galeriji Dimenzija, dizajn distrikt u Čumićevom sokačetu, a radove publika može da pogleda do 15. januara.
Kako ste došli na ideju da održite izložbu posvećenu Banatu?
Koleginica i ja smo početkom ove godine uradili jedan zajednički glineni reljef dimenzija 100x100cm pod nazivom “Naše blato”, koji je bio predstavljen zrenjaninskoj publici tokom izložbe umetničko/vajarske grupe Dimenzija. Nakon zatvaranja izložbe već smo dobili poziv da napravimo projekt koji bi išao u tom smeru (glina, zemlja, blato, seno, Banat) i da realizujemo veću samostalnu izložbu u Beogradu.
Kako je izgledala i koliko je trajala priprema izložbe?
Pripreme i rad na ovoj izložbi su trajali od početka leta pa skoro do samog otvaranja izložbe.
Šta je sve trebalo odraditi da bi ona izgledala kako ste zamislili?
Nakon prvobitnog iskustava na radu “Naše blato”, rešili smo da pored gore navedenih materijala uvedemo novi materijal koji bi mogao da spreči raspadanje zemlje, a to je epoksi smola.
Epoksi smola je prevashodno materijal koji se koristi u sportskoj proizvodnji, proizvodnji vozila poput aviona i brodova i u proizvodnji nameštaja i nakita. Sve to zbog svojih osobina: elastičnosti, izolacionih i esecijalno čvrstih kapaciteta. Sama po sebi je toksična i rad sa njom zahtevao je preciznost i oprez. To je bio način da “zarobimo“ glinu i sprečimo njeno raspadanje.
Napravljene su skice po kojima smo se vodili iako smo na kraju izašli iz tih okvira. Na kraju izložba se sastoji od slike epoksi reljefa sa senom, glinom i zemljom koja je trodimenionalna slika u prostoru. Trpitih formata 30x30cm, instalacije ognjišta od čerpić cigala sa ljudskim figuricama koje su postavljene okolo. Sama čerpić cigla koja je karakteristična za našu teritoriju, figura na lopti unutar ukrštene armature, polomljena staklena čaša u epoksiju kao i fotografija mikroskopskog snimka koji za cilj ima da prikaže njegovu strukturu.
Koliko je bilo teško ili lako pronaći materijal?
Da li je bilo lako naći naveden materijal? Ne! Pored toga što deo materijala dosta košta, neke druge materijale je trebalo tražiti po selima, a ostalo je trebalo praviti.
Kako je izložba stigla do Beograda i zašto je to bitno?
Mislimo da je vrlo značajno što smo iskoristili ovaj poziv da prikažemo sedimente Banata kroz našu vizuru u Beogradu. Na taj način prezentujemo, ne samo sebe kao multidisciplinarne umetnike, već i grad Zrenjanin, a i ceo Banat čija zemlja se koristi ne samo za poljoprivredu, već i u gradnji, kao i njena lekovita svojstva.
Kako je publika u Beogradu reagovala na izložbu?
S obzirom na to da smo otvorili izložbu drugog dana Svetog Nikole, u danu kada je lila kiša, vrlo smo zadovljni kako je samo otvaranje prošlo. Ono što je najbitnije je da je izložba otvorena! “Sedimenti Banata” su u Beogradu do 15. janura 2025. tako da svi zainteresovani mogu da je pogledaju na adresi Čumećevo sokače 15, dizajn distrikt.
Planirate li da idete u druge gradove po Srbiji sa izložbom i možda van granica naše zemlje?
Nakon Beograda videćemo i konkurisaćemo za druge galerije kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. Mislimo da izložba zavređuje da prođe što više galerija i da je vidi što više publike koja može da se upozna sa novim konceptom koji smo koleginica Marina Bojanić i ja napravili.
Da li je u pripremi neka nova izložba?
Pored ove izložbe u planu su i nove, ali o tome otom potom.
Kritika izložbe „Sedimenti Banata“
Radovi ovih mladih umetnika pobrali su pozitivne kritike stručne javnosti. Među njima i Julije Bašić Živković, kustosa i istoričara umetnosti.
“Percipirajući ovo dvoje umetnika kao stvaraoce vizuelnih umetnosti, posebno na polju fotografije, crteža, skulpture, proširenih medija i primenjene umetnosti, shvatam da ih je nemoguće prezentovati samo kroz njihov do sada ostvaren vizuelni rad. Jer upravo konceptom „Sedimenti Banata“ Marina Bojanić i Dušan Marinković nam donose jedan novi koncept unutar vizuelnih umetnosti: princip baštinjenja unutar samog umetničkog dela”, navodi naša sagovornica.
Metodološki gledano, objašnjava, umetnici su se stavili u službu zaštitara, kreirajući sopstveni, intimni „kabinet retkosti“ u koji skladište kako materijalno, tako i nematerijalno nasleđe Banata.
“To materijalno i nematerijalno nasleđe ovde možemo sagledavati kroz dva principa: sedimenata i sentimenata. Muzeološki vrlo potkovano, a opet temeljito subjektivno, oni u svoj „kabinet retkosti“ uključuju sve ono što nestaje ili je već nestalo. Na taj način, na umetničku scenu stupaju vrlo angažovano, kritikujući kako naš odnos prema prirodi, tako i naše korelacije sa prošlošću. Zapravo, Marina i Dušan se i u tehničko–tehnološkom smislu poigravaju, ispitujući nove materijale i mogućnosti kako „zarobiti“, a ujedno sačuvati naše nasleđe”, ističe ova istoričarka umetnosti.
U seriji epoksi ploča, u koje su zarobljeni banatski šorovi, štale i njive, Dušan Marinković se, kaže, vrlo obazrivo odnosi prema redimejd konceptu, izolujući slojeve po kojima hodamo iz njihovog funkcionalnog konteksta.
“Ovde su slojevi zemlje, slame, gline pod našim nogama postali deo novog medija. Oni postaju slike-objekti, koji su limitirani „slikarskim“ ramovima. Ali, daleko od toga da su ovi objekti ostali u domenu slike: umetnik radi upravo suprotno, koristi „slikarski“ ram samo kao način da sve ploče rezonujemo kao jednu celinu (Zemlju!), sa mogućnošću potpune percepcije trodimenzionalnosti objekta, te njegovih bogatih slojeva lica i poleđine”, objašnjava Bašić Živković.
“Dušan kroz „Triptih“ dalje razvija sedimente obrađujući ih kroz kulturološke slojeve Banata, naglašavajući onaj arheološki značaj slojeva i njihovih korelacija, značaj građevinskih materijala, njihovog ponovnog korišćenja, sa starih i razrušenih mlinova. „Zarobljavanjem“ takvih substruktura, „Triptih“ postaje nova arheološka spolija, koja umesto da se ugrađuje u novu građevinu, ugrađuje se u ovaj izložbeni koncept”, dodaje.
Takvo „zarobljavanje“, ističe, nepobitno navodi na razmišljanje, šta se nalazi unutar „zarobljene“ zemlje? U tome nam pomaže Dušanovo fotografsko oko, koji uzorak lekovitog blata sa teritorije srednjeg Banata prikazuje kroz mikroskopski snimak. Time živi organizam blata postaje svojevrsni artefakt.
“Dušan dalje nastavlja angažovano, apostrofirajući baštinjenje vode i njen građevinsko-spolijski značaj. Međutim, rad se odnosi i na akutni problem pijaće vode u Zrenjaninu koji postaje deo našeg kulturološkog nasleđa. Ovde je čaša kao deo redimejda, inkorporirana u ćilibarsku epoksi ploču ali je samo delimično uronjena. Na taj način čaša postaje sabirnik za sakupljanje kiše, vode i susnežice, pre nego samo očajni čuvar za par kapi vode”, navodi istoričarka umetnosti.
“Sa druge strane, Marina Bojanić u „kabinet retkosti“ unosi spolije razrušenih kuća, pokušavajući da u njima razotkrije neustrašivost tradicionalnog graditeljstva i u tom smislu našeg materijinog nasleđa. Ponovo naslagani čerpić iz jednog banatskog sela – te neuništive cigle od blata sa slamom i plevom, poslužile su umetnici kao spolija za ovaj njen ambijentalni rad. Na redove čerpića, Marina postavlja skulpture od gline i piljevine, kreirajući ih poput figurina i votivnih figura koje se prinose bogovima. Ovu božansku percepciju nadjačava i samo ognjište kao najmoćniji simbol života”, dodaje.
Dalje, kaže, Marina se vrlo angažovano postavlja prema onom sentimentalnom i nematerijalnom, pokušavajući da pronikne u korelaciju između razrušene kuće – razrušene zajednice. Da li je kontemplacija nad ognjištem i u zajednici nestala ili je samo dobila novi oblik i formu? Figure „Oko ognjišta“ nadvijene su nad vatrom koje nema, pa se cela ova ambijentalna celina, vrlo direktno poigrava sa inscenacijom ognjišta kao simbolom (prošlog) života.
“U odnosu na figurine iz inscenacije „Oko ognjišta“, figura iz „Armature“ aludira na nove momente muzealizacije i pitanja šta ćemo mi, a šta naše generacije, baštiniti za budućnost?! Naime, figura čoveka, koja vrlo udobno i posve ekstrovertno nastupa prema vani, savršeno komotno uživa konstrukciju moderne arhitekture, tog omraženog armiranog betona. Ne može se ne primetiti da je ovde čovek posve sam, u sprezi sa metalnim šipkama kojima spretno porobljava (Zemljinu) kuglu od koje je i on patvoren”, kaže Bašić Živković.
Kroz koncept „Sedimenti Banata“, zaključuje, ovaj dvojac uspeo je da nam ukaže na višeslojne i akutne probleme i naše postupke kojim svakodnevno porobljavamo sopstvenu civilizaciju. Još više, transmedijalnim kontekstom i novim medijumima u sprezi sa onim spašenim i starim, plete se narativ koji po svom sadržaju, a još više po svom sentimentu, nezaobilazno dopire do nas.
Biografije umetnika izložbe „Sedimenti Banata“:
Marina Bojanić
Rođena je u Zrenjaninu 1996. godine. Završila je srednju ekonomsku školu. Osnovne akademske studije završila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na Studijskom programu Likovne umetnosti, modul: Slikarstvo, 2022. godine. Upisala master studije 2022. godine kod mentorke prof. Biljane Jevtić i diplomirala 2023. Članica asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina ALUZ od 2023. godine. Likovni pedagog 2023. Od 2024. radi kao slikar-restaurator u Narodnom muzeju Zrenjanin.
Dušan Marinković
Rođen 1981. godine u Beogradu. Diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek fotografija, atelje grafika, u klasi profesora Branimira Karanovića i prof. Jugoslava Vlahovića (oprema knjige) 2006. godine. U Narodnom muzeju Zrenjanin je stekao zvanje muzejskog savetnika, fotograf/grafički dizajner 2023. Radi na projektima, autorskim izložbama i na gostujućim kao nadležni kustos. Član ULUS-a, DKS-a, MDS-a i ICOM-a. Jedan od osnivača umetničkih udruženja: Mustre, Umetniča asocijacija (UA) i Asocijacija likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ).
Fotografije ustupio: Dušan Marinković
.gif)
.gif)
