I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Univer export
  • Ultra Caffe
Kultura

„Veštice“ u senci agresivne scenske mašinerije

69. FESTIVAL POZORIŠTA VOVJODINE

DAN četvrti, ponedeljak 15. APRIL 2019.

Artur Miler: VEŠTICE IZ SALEMA Srpsko narodno pozorište Novi Sad

adaptacija i režija: Nikita Milivojević; Scenografija Nikita Milivojević i Željko Piškorić; Kostimograf: Marina Sremac; Scenski pokret i izbor muzike: Amalija Benet;

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.
Fordomanija

Dramu znamenitog Artura Milera „Veštice iz Salema“, rađenu po istorijskom događaju, a povodom lične (Milerove) političke sudbine u vreme Makartijevog lova na komuniste (američke), Nikita  Milivojević, kao adaptator i reditelj je čitao, oblikovao i postavljao na novosadsku scenu sa idejom da prikaze šta se dešava/dešavalo/dešavaće kada u bilo kojoj društvenoj zajednici „proklizavaju“ kočnice zdravog razuma, naročito kada potpuno otkažu, pa se takva, ovog puta, iz Amerike 17. veka, mala zajednica pretvori u zabran iskonskog zla. Odnosno, da ispita današnju „održivost/zlokobnost“ ovog društvenog fenomena. Tema veštica (iz Salema), svojevrsna surova „društvena igra“/histerija/manipulacija/religiozno-crkveni egzorcizam đavola i veštica svih „boja“, ali i političkih protivnika, predugo traje, istorijski, artistički fenomenološki, da bi samo njeno postavljanje na scenu obezbedilo ekskluzivnost i teatarsku kakvoću. Valja pronaći novi kontekst tog fenomena u saglasju sa novom izvođačkom praksom.

Toga je svakako bio svestan i Nikita Milivojević. Poznat kao metodičan, intelektualan i precizan reditelj. On je i ovog puta maliciozno „razmotao“ Milerov tekst, otkrivši u njemu dve bitne komponente: s jedne starne surovi i perfidni mehanizam nasilja, njegove skrivene povode i namere, uzroke javljanja i geneze, dok paralelno dobro uočava logiku i psihopatologiju kojom se strah, lični i zajednički, uspostavlja, raste i pretvara u paniku.Verovatno je Milivojević u postavljanju ovog teksta imao u vidu i potrebu da Milerovo delo stavi u kontekst modernih vremena, odnosno da večnu temu „lova na veštice“ političko/fenomenološki i etički usmeri ka nekim univerzalnim ili aktuelno/akutnim adresama. No, to je u sinoćnoj  predstavi ostalo nedovoljno artikulisano i dramski akcentovano. Zato je sve delovalo pomalo usporeno, konstruisano, i sa previše opštih mesta. Istini za volju, Milivojević sve scenske zadatke obavlja na dosta visokom akademskom nivou, tako da izvođenje ovih „Veštica iz Salema“ deluje skoro monumentalno, povremeno bljesne i znatna dramska vatra. Ali, ostaje utisak da je reditelj Milivojević, ovog puta i scenograf, imao previše vere u samu „arhitektoniku“ predstave, onako kako je Artur Miler zamislio, zatim u scenografsku dominantnost, i snagu muzičkih efekata i „zavesa“.

Preterano je reći da je namera uspostavljanja globalne metafore, u kojoj je Salem samo polazna asocijacija, potpuno nevidljiva, kao i da je mana predstava i to što su izostali danas „moderna“ i pomodna, politizaciji, i bukvalne „prozivke“, međutim ostaje utisak da je Nikita Milivojević, pre svega u fazi adaptacije, imao suviše poverenja u mogućnosti i izdržljivost Milerove etičko-humanističke  vertikale. Koja danas, teško izdržava izmenjene istorijske i „geografske“ okolnosti. Tako da je propustio da rigoroznije interveniše u makro strukturu ove drame. Da joj „ugradi“ transmisiju do opštosti.

Međutim, utisak je da je intuitivno režija naslućivala sve“ponornice“ ovakvog predstavljanja „Veštica“, pribegavši zato „monumentalnoj“ scenografiji koja je na sceni naprosto svojom logikom, formama i gabaritima, stvarala ne samo  željeni utisak gužve, teskobe i stanja psihološke i egzistencijalne ugroženosti već se i nametala kao „akter“ zbivanja. Ali i kao funkcionalna smetnja. Što je bilo praćeno agresivnom muzikom i zvukom koji su pojačavali zlokobnost ukupnosti scenskih zbivanja.

Valja reći da je taj svojevrsni „kadril“ scenskog mobilijara, scenskih ploha, scenografskih „brojeva“ i muzičko/zvučnih efekata, na više mesta ovog izvođenja delovao veoma efektno i monumentalno, ali nije bio adekvatno praćen zbivanjima na tekstualnom planu. Čak je povremeno „gušio“ smisaoni tok drame. Naročito onaj verbalni koji su glumci interpretirali. Iz takvih scenskim preticanja i saplitanja scenografije i ostalih „mehanizama“ komada, uspešno su se otimale „crvene“ veštice, koje se kao u funkciji nekog antičkog hora, borile, sa i protiv, Milerovih i Milivojevićevih dramskih stranputica. Takvom „grupnom  igrom“, koja je povremeno ličila na svojevrsnu koreografiju, uspešno su uspostavljane unutar predstave neophodnu dinamiku. Pobeđujući istovremeno, na momenat, prevlast scenskog mobilijara.

Zanimljivo je da Milivojević u drugom delu predstave zgušnjava, ubrzava i preciznije oblikuje Milerov dramski predložak. Radnja dobija na asocijativnosti, glumci uspevaju da „prodišu“(posebno Branislav Jerković, Jelena Đulvezan/Ivana Pančić, Jugoslav Krajnov, Dušan Jakišić, Nenad Pećinar), scenografski elementi dolaze u fazu svoje funkcionalne dovoljnosti. I predstava se okončava načinom na koji je trebala da počne. Što je, ipak, nedovoljno za nivo na kakav nas je navikao Milivojević. Jer, dobar broj upečatljivih slikovno-dramskih minijatura nije mogao da uspostavi relevantniju kičmu ovog izvođenja. Koje je delovalo pomalo anahrono. Iako je posao urađen na visokom profesionalnom nivou, rezultat nije adekvatan jer je, čini mi se, upotrebljen pogrešan ključ za Milerovu dramu.

Zoran Slavić

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam sve vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh