Predstava za decu "Vesela kuća" iz ugla kritičara

Vizuelna atrakcija kao glavni utisak

Tekst koji je Stevan Pešić napisao pre tridesetak godina, poslužio je rediteljki Ireni Tot da napravi moderan lutkarski komad za najmlađe školarce. Zanimljivu i poučnu predstavu o detinjstvu i želji za brzim odrastanjem, svojevremeno dosta izvan onoga što se tada pisalo za decu, danas pomalo tanušno štivo u odnosu na aktuelno video/televizijsko stvaralaštvo za decu, rediteljka je pročitala, pre svega kao atraktivnu lutkarsku igru.

Komad za decu u kome su glavne vrline utemeljene na vizuelnim atraktivnostima. Što je u i sasvim logično i očekivano kada se ima u vidu da je Totova svoju plodnu karijeru provela prevashodno kao vrsna lutkarka. U „prevođenju“ Pešićeve „Vesele kuće“ na izmenjenu dečiju percepciju novog milenijuma, rediteljka je, duhovito i spretno, rešila da protivrečnosti i generacijski jaz između „malih“ i „velikih“, dece i odraslih, koji je u središtu ove priče, na sceni, predstavi na najdirektniji i vizuelno najatraktivniji način – bukvalnim i figurativnim sučeljavanjem malih i velikih, odnosno glomaznih lutaka. Na taj je način izmestila priču i njenu poentu, koja glasi – sve u svoje vreme, iz sfere klasične naracije u prostore vizuelnih i kolorističkih atrakcija. U tome je imala dosta uspeha, naravno uz pomoć i sinergiju kreativne Blagoveste Vasileve. Kada je u pitanju ovo lutkarsko ostvarenje, lepršavo, inteligentno i vizuelno bogato, jedino što se da sugerirati režiji Irene Tot, jeste potreba da se komad sažme, jer se prevelikim trajanjem gubi tekstualni koncentrat.

Glumačka ekipa je u ovoj predstavi imala raznovrsne zadatke, kao i zahtevne poslove, od glumačkih do animatorskih. Za razliku od sličnih scenskih izazova, u komadu „Vesela kuća“ bilo je i specifičnih izazova, kao što su animacija velikih lutki, ali i prilagođavanje igre i animacije interakcijama sa uvećanim dimenzijama scenografije i lutaka. Što zahteva uspostavlja i novi smisao. Potrebno je reći da je iskusni zrenjaninski ansambl uspešno obavio te zadatke.

Igrajući gospođicu Julku, Tatjana Barać je bila izuzetno koncentrisana jer je na njoj ležala suština Pešićeve vizije. Uspešno je prikazala sve mene odrastanja, istovremeno prihvatajući okolnosti izmenje nog vizuelnog i metaforičnog sveta koju su Irena Tot i Blagovesta Vasileva uspostavili na sceni. Njene roditelje igraju Nataša Milišić, i Andrija Poša, potpuno prilagođeni izmenjenom težištu ove predstave, u kojoj dominira izvestan vizuelni nadrealizam. Danilo Mihnjević, kao nesuđeni mladoženja deluje uspelo kombinacijom komičnog i humornog. Snežana Popov je donela lik Kokoške zanimljivo, sa nekoliko inventivnih minijatura. Mačak, koga igra Kristijan Kardoš doprineo je dinamici scenskih događanja. Igrali su i Olgica Trbojević i Miroslav Maćoš, sa manje prostora, ali veoma timski i profesionalno.