O predstavi „Hasanaginica“: Urbanov brutalan rez u hipokriziju

69. FESTIVAL POZORIŠTA VOVJODINE

DAN PETI. SREDA, 17.  APRIL , 2019.

URBANOV BRUTALAN REZ U HIPOKRIZIJU

Po motivima drame Ljubomira Simovića

Reditelj Andraš Urban, scenografija Andraš Urban, kostimi Milica Grbić Komazec, dramaturg Vedrana Božinović, muzika Irena Popović Dragović

Polazeći od spoznaje da živimo u vremenu tvrdokorne društvene, kulturološke i političke hipokrizije i izraženih manipulacija, Andraš Urban, kao reditelj, uz saradnju dramaturške obrade Vedrane Božinović, stvara novu Hasanaginicu, „obigravajući“ oko Simovićevog dramskog teksta, ulazeći i izlazeći iz njega, ostajući ipak unutar sopstvene vizije scenske forme i formata ove teme. Što je svojevrstan rizik jer je Ljubomir  Simović već na suveren i moderan način interpretirao ovaj opšte poznati motiv, ukazujući na niz njegovih skrivenih slojeva i nivoa. Kao što su društveni i politički, ali i rodni. Urban je to pročitao na svoj svojevrsni „drzak“ i svesno „incidentaran“ manir. I otišao znatno dalje, naročito načinom na koji je to saopštio. Bio je brutalno otvoren – u jeziku, gestu, a naročito u žestini reza kojim je zasecao „malignitet“ malograđanskog, militantnog, mizogenog. Izlazeći iz svega, ipak, na umetničko kreativan i održiv način. Oni koje prate rediteljski rad ovog nekonvencionalnogteatarskog autora, mogli su i očekivati da će Urban i ovog puta radikalizovati sva tri sastavna elementa predstave: temat, stil i format. Ovog puta sa dosta žestine i polemičnosti.

O prvom, temi, priči, baladi o Hasanaginici, već smo počeli: Urban od narodnog izvornika preuzima fabulu, legendu o nesrećnoj Hasan-aginoj ženi, koju bez sopstvene krivice kažnjavaju, a od Simovića reditelj „pozajmljuje“ kontekstualne slojeve koji pokreću Hasanaginičinog muža, s jedne, odnosno njenog brata, bega Pintorovića s druge strane. Držeći se u globalu Simovićeve psihološko-etičke motivacione elaboracije zbivanja, preživljavanja i egzistencijalnih okolnosti, Urban radikalno proširuje, produbljuje i apostrofira društveni kontekst manipulacija koja se sprovodi nad Hasanaginicom – ženom, suprugom, majkom, ćerkom, sestrom. Što delimično postoji i u dosadašnjim pozorišnim interpretacijama Hasanaginice. Međutim, Urban širi i produbljuje društveni kontekst, ponekad i do brutalnosti, pitajući se ko i u ime kakvih, navodno viših, i od Hasanaginice same, potpuno udaljenih, zamagljenih, ciljeva i interesa, sprovodi manipulaciju. Koja joj, međutim, određuje i način života i kompletnu sudbinu. Urban ovde ide i dalje u radikalizacije teme –  proširuje je do krajnosti time što problem nasilja, neravnopravnosti, obespravljenosti i ponižavanja prenosi na ukupan i opšti položaj žene. U prošlosti, ali i danas i ovde! Na taj način Urban gradi osnovu za svoju dramaturško-pozorišnu interpretaciju tragedije. Time menja i format ove drame jer se novouspostavljeni opšti psihološki tokovi prepliću sa dominirajućim društvenim kontekstom u kojem je naglasak stavljen na poziciju žene ne samo u patrijarhalnom društvu, nego i u savremenom svetu za koji je karakteristična sveopšta hipokrizija. U aluzijama, asocijacijama čak invektivama, autori ove predstave se ne libe ni direktnih, mada ne i personalnih, političkih konotacija. Pojačavajući time, ne svaki put uspelo, sliku okolnosti koje dugoročno dovode žene u poziciju žrtve.

Kao formu u kojoj će saopštiti svoj (ne)uglađenu, raskidnu i polemičnu dramsku sadržinu, Urban se opredeljuje za svojevrstan koncert/performans pank/rok muzike. Što se pokazalo kao primereno rešenje. Jer je tonalitetom, agresivnom dozom buke i besa, sa jedne strane, uspešno podržavao tekstualnu i telesnu grubost/nežnost/svirepost/brutalnost, dok je, u saglasju sa spikersko/konferanskim numerama, istovremeno aktere izdvajalo iz neposredne dramske priče, čime komad dobija različitu, dinamičniju i slojevitiju dimenziju. Predstava Hasanaginica Andraša Urbana je uvođenjem songova (kompozitorka Irena Popović Dragović), živim muzičkim „angažovanjem“ glumaca, što je različno od klasičnog dramskog toka, a naročito od Simovićeve drame, postaje „oslobođena“ od pozorišta u klasičnom smislu. Što je vrlina ili mana, u zavisnosti od ukusa, navika i mentaliteta. Meni se čini da je pankerski stil glumačkog izvođenja, dao predstavi potrebnu žestinu, obezbedio joj direktnost i naglasio stepen akutnosti.

Glumci Novosadskog pozorišta, pojačani izuzetnom Martom Bereš iz subotičkog teatra, pokazali su se kao fascinirajuće uigran, izuzetno talentovan, do nepojamnosti disciplinovan ansambl. Vladajući govorom, telom, muzikom i nadasve paklenim ritmom ove predstave, u mnogom su zaslužni što se (pre)napregnuta struktura i forma ove predstave uspešno i efektno održala, i realizovala na zrenjaninskoj Festivalskoj sceni.

Iz monolitne glumačke ekipe Novosadskog pozorišta izdvojila se, po poziciji, ali i ekspresivno odigranoj ulozi Hasanaginice, Marta Bereš koja igra lepu, tragičnu, buntovnu, ali i nesrećnu ženu. Pojam i oličenje večnog ženskog koje postoji u surovom i dijaboličnom muškom svetu. Njoj su uz bok bile Terezia Figura i Livia Banka, koje tumače ulogu majki. Hasanaginičine i Pintorovićeve. Kao i nesvakidašnje usklađen muški deo trupe.

Muzika je bila izuzetno snažna, povremeno oštra kao sablja ili plotun. Bez nje ovo Urbanovo ostvarenje ne bi bilo ovako efektno i udarno. A delo je Irene Popović Dragović. Kombinaciju raspojasanosti, militantnosti, slipove i potkošulje i fantomke „složila“ je Milica Grbić Komazec, sa pravom merom, u formi i formatu predstave.

Konačno, bila je to pomalo brutalna, i to zanemarivo u jeziku i gestu, provokativna, agresivna, ali i uzbudljiva i potrebna teatarska predstava. Koja je mogla i da se ne svidi, ali nam svakako pomaže da se zamislimo u kakvim manipulisanim okolnostima, od kojih nas deli samo skrama hipokrizije, postojimo.

Zoran Slavić