Pozorišna kriitika: Mjuzikl „Bilo jednom u Banatu“, ostvarenje Željka Mijanovića i Vladimira Lazića
Prema priči Igora Bojovića, koja u dosadašnje bajkovite fabule o podizanju ovdašnje pozorišne sale/zgrade, unosi nove momente i preinake, koje su sa artističke strane legitimne i (ne)moguće, isto onoliko kao i one koje već vekovima opstoje, tandem Mijanović i Lazić donose na zrenjaninsku scenu predstavu/mjuzikl spektakularne inscenacije i ugodnog pozorišnog doživljaja.
U izmenjenom „libretu“, koji možemo zvati i scenarijem, u fami oko pretvaranja bečkerečkog žitnog magazina u pozorišnu salu, Bojović premešta domicilne lokacije aktera prvobitne ljubavne storije – on, u prethodnoj legendi, bogati bečkerečki trgovac, postaje grof i poznati graditelj po imenu Stojan Sivčev. I živi u Beču! Dok je fatalna glumica, zbog koje i nastaje sala/zgrada ovdašnjeg pozorišta, nastanjena u Bečkereku. I zove se Marija Tot. Sve ostalo je slično i skoro isto, ali drugačije, kao u fabuli/legendi na koju su Zrenjaninci navikli. „Famozna“ ljubavna priča, premda pomalo potisnuta u drugi plan zbog obilja paraistorijskih i dramskih citata i detalja, u slapovima i obilju scenske vizuelne i zvučne rakoši, preliva se u gledalište. Koje na momente ostaje zbunjeno količinom atrakcija i pozorišnih izazova. Scena ponekad deluje premala za intenzitet i kvantitet ekspresije koje nadiru. Što ne znači da publika ne uživa u ponuđenoj sadržini. Koja je živopisna, kolorisana, eruptivna, dinamična i razigrana. Prilagođavajući Bojovićevu priču scenskom izvođenju, Vladimir Lazić se opredelio da je postavi kao mjuzikl, unosi u nju priličan broj citata iz komada koji se u to vreme igraju na evropskim scenama (Šekspir, Gete, Kocebu…) što je predstavi dalo ukus epohe, ali je dužina i količina istih na izvestan način „zagušila“ osnovnu sižejnu temu, ljubavnu, ovog mjuzikla. Paradoksalno je, međutim, da je ovakva rediteljsko-dramaturška „omaška“ pružila brojnim zrenjaninskim glumcima/cama izuzetnu prilku za veoma impresivne minijature! Inače, Lazić je unutar predstave, naročito u radu sa glumcima, delovao dosledno i precizno.
Drugi, pored priče, noseći segment ovog mjuzikla – songove napisao je takođe Željko Mijanović – inspirisano i efektno, kakva je i muzika Ninoslava Adamovića, koja je bila u duhu moderne obrade tema i akorda iz prošlih vremena. Međutim, utisak je da je Lazić, u funkciji reditelja ovog spektakla, mogao da se odrekne nekoliko ovih muzičkih „brojeva“ čime bi predstavu učinio koherentnijom i „čitljivijom“. Koreografkinja Vanja Popović je zahtevan zadatak „oblačenja“ komada u epohu i mentalitet duhovito i inspirativno obavila tako da je nekim ulogama obezbedila siguran putokaz do kreacije. Scenograf Filip Jeftić donosi nekoliko, uz solidno obavljen zadatak u stvaranju ambijentalnih rešenja, vrlo efektnih scenskih „instalacija“, koje predstavljaju istovremeno metaforu i likovno zadovoljstvo. Dok koreografska rešenja Milice Cerović ovom izvođenju daju neohodnu dinamiku.
Direktni „izvođači scenskih radova“ ovog mjuzikla, glumci, imali su izuzetno zahtevne zadatke, iako nisu imali priliku da songove otpevaju uživo. Zadatke su obavili kvalitetno i veoma posvećeno, iako uz već izrečenu opasku da je izvesna pre naglašenost rukavaca osnovne priče (citati, marginalije) omogućila mnogim zrenjaninskim akterima veoma izražajne minijature. Ali, da idemo redom: nominalno glavne uloge igrali su Mitra Mladenović, kao Marija Tot, ljubav grofa Sivčeva, pomalo plašljivo i defanzivno, sa dobrim muzičkim plejbekom i igračkim numerama, i Andrija Daničić, kao grof Sivčev, suvereno, elegantno i lako. Delom u tu grupu spada i Bela Tot koga je vrlo uverljivo i plastično, sa finim osećajem za persiflažu, odigrao Ljubiša Milišić. Takođe je tu i grofica Elza, supruga grofa, koju donosi Nataša Ilin, diskretnom, ironičnom glumom, sa karakterističnim stilom odsutne prisutnosti. Sa najviše prostora na sceni, Dragan Đorđević igra torontalskog župana Arpada Pečvarija kao grotesknu i zaludnu figuru. Činjenica da ovaj glumac donosi uspešno ovaj lik u ibijevskom maniru, njegov rezulat čini još respektabilnijim. Relativno sporednu ulogu Emilije Kirćanski, županijske blagajnice, žene sa određenom prošlošću, Sanja Radišić ispunjava znatnom koncentracijom, otkrivajući dvostrukost njene pozicije u županiji. Takođe, u audio zapisima (muzičkoj matrici) ona se izdvaja i po prepoznatljivom i kvalitetnom pevanju.
Ostali glumci iz ovog prvog kruga, onog koji zastupa osnovnu temu mjuzikla, Dejan Karlečik i Stefan Juanin, nažalost imaju suviše stešnjen scenski okvir, čemu ipak izmiču Miljan Vuković, koji je kao baron Rajner dovoljno dvoličan i tipičan kao deo ausrougarske vlastele. Nešto slično uspeva i Zvonko Gojković koji je svom basterkitonovskom maniru dodao starovremensku blaziranost. U drugom „ešalonu“, ne po vrednosti već po poziciji, uverljiva i dopadljiva ostvarenja donose Jelena Šneblić Živković, kao otrežnjujući glas naroda, Tatjana Barać koja jednostavnim glumačkim sredstvima Hristinu, gostioničarskinu sestru, čini od starta uverljivom, kao i Miroslav Maćoš čiji Bandika dejstvuje šeretski, kao neki Sančo Pansa, odnosno laloško spadalo. Listu dobrih ostvarenja iz senke zaključuje Edit Tot Miškeljin čija energija, muzikalnost i uverljivost nagoveštava da je u nekoj drugoj glumačkoj podeli ona mogla da se nađe na samom vrhu kast liste. Uverljivo, ubeđeno i punom snagom pojavljivali su se i igrali Snežana Popov, Danilo Mihnjević, Milan Kolak, Hajnalka Kovač, Nataša Milišić, Prvoslav Zakovski, Andrija Poša i Milan Kočalović.
Sve u svemu – gledali smo jednu dobru i dopadljivu predstavu, koja ima nekoliko mana. Za razliku od onih loših, koje imaju samo jednu – ne valjaju! Vrhunska produkcija, odlična gluma. Kao i scenografija, kostimografija i koreografija.
Zoran Slavić, kritičar i publicista
Foto: Facebook/Narodno pozorište „Toša Jovanović“
