Zrenjaninka Marina Bojanić ima 28 godina. Nakon srednje ekonomske škole, završila je osnovne akademske studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2023. godine članica je ALUZA. Do sada je realizovala tri samostalne i učestvovala je na devet kolektivnih izložbi. Takođe, iza sebe ima i dve umetničke kolonije. Njeni radovi do nedavno su bili postavljeni u galeriji ALUZ, a u okviru izložbe pod nazivom „Diary of suffering“.
Slikarka Marina Bojanić kaže da ne pokušava da prenese svoju ideju, a kamoli delo publici, jer je to uzaludan i besmislen zadatak.
“Prikazujem im život. Na ovoj izložbi to je prvenstveno bio moj i život mojih bližnjih kao i onih koje nisam imala čast da upoznam. Posmatrači se uvek snađu i nađu način da tumače. Pre svega, opisujem događaj, a ne svoj lični odnos prema njemu”, počinje priču Marina Bojanić.
“Odnos prema tragičnom događaju koji čovek sam sebi učini opisuje moje radove, crteže i slike kao i artbook koji sam sa postavila u centar zbivanja. Artbook je kao mozaik i sadrži 300 minijatura. Svaki pojedinačni komadić, ujednačenih boja, nijansi, rađen istom tehnikom koja nema veze sa likovnošću, prolivena nes kafa, nekad jači nes, a nekad slabiji, negde ubačena i topla čokolada da miriše preko hemijske olovke, jer me je mrzelo da koristim tuš i pero. Negde je dodata plava, negde zelena, negde umbra, a negde crvena i svuda su sve nijanse različite. Kada se vide gotove slike, imate tu čast da vidite šta je autor hteo da kaže”, dodaje naša sagovornica.
Arsenije Tarkovski bio je inspiracija za slike
Inspiracija za njene radove, između ostalih, bio je Arsenije Tarkovski koji je u svojim dnevnicima napisao: “Ljudi nisu stvoreni za sreću, postoje bitnije stvari od sreće“.
“On je svoje dnevnike nazvao „Martirologijum“ što u prevodu znači istorija stradanja. Maritiri su bili ljudi koji su stradali za veru Isusa Hrista u drugom i trećem veku pre nove ere i kasnije proglašeni svecima. Legendarni Andrej Tarkovski ruski režiser je preuzo naslov Martirologijum za svoje dnevnike, u kojima je pisao od svojih ideja za snimanje film i onoga šta je kad čitao i slušao do toga kad je ustao, gde je putovao, šta je kupio, kad se razboleo i kako se osećao”, kaže Bojanić.
“Među šesnaest bezličnih portreta nalazi se i portret Andreja Tarkovskog. Oni predstavljaju glumce koji su stradali od iste bolesti nakon snimanja filma „Stalker“ kao i sam Tarkovski. Reč je o naučnofantastičnom trileru. U glavnom delu filma opisuje se putovanje trojice ljudi kroz postapokaliptičku divljinu nazvanu Zona, u potrazi za prostorijom koja ispunjava najskrivenije, najdublje želje. Ljudi su spremni da rizikuju sopstveni život radi ispunjenja jedne želje”, objašnjava naša sagovornica.
Film je sniman nekoliko dana na prostoru napuštene hidroelektrane u čijoj blizini se nalazilo hemijsko postrojenje koje je ispuštalo otrovne hemikalje u reku. Tarkovski je umro od raka pluća, a stradao je i ostatak ekipe.
“Po uzoru na Tarkovskog svoje dnevnike sam nazvala identično „Martirologijum“ što mi je bila i tema završnog master rada. U mojim personalnim dnevnicima sam, takođe, pisala sve i svašta. Od toga šta sam čitala, gledala, analizirala do toga kad sam se napila, pala sa rolera i slomila neki deo tela. S obzirom na to da mi se često dešavalo da padnem sa točkova i slomim kost, bar jednom ili dvaput godišnje, za nov ciklus radova sam odabrala naziv Dnevnik stradanja, koji opisuje i prikazuje bukvalno crno na belo moje povrede”, kaže Bojanić.
Nezgoda preneta na platno
Januara 2016. godine naša sagovornica je nakon odlaska sa izložbe grafičarke Tijane Kojić, na kojoj je bio izložen i njen lik doživela nezgodu tj. zapela je i pala.
“U tren oka bila sam natopljena sopstvenom krvlju i nedostajala mi je donja usna. Operisana sam u Beogradu. Posle izvesnog perioda, prilikom stvaranja dela potrudila sam se da obuhvatim sve bitne elemente koji će najbolje dočarati ovaj tragični događaj. Pošto je slika vrlo lična i intimna, u početku sam koristila belu pozadinu kao beli zid, oplemenjenu sa malo žute i crvene, blisko paleti intimističkih srpskih slikara”, navodi naša sagovornica.
“Kao okvir unutar slike, a po uzoru na poznate autore, aplicirala sam siluetu glave doktora koji me je operisao. U prvom planu je autoportret sa zašivenim ustima, koji je nakon više slojeva i prigušnjavanja svetlijih tonova, postao drastično mračniji nego što je bio u prvoj fazi, tako da je počeo da podseća na portret Tijane Kojić”, objašnajva Bojanić.
Još nekoliko radova je, dodaje, nastalo pod uticajem ovog tragičnog događaja.
“Među njima je slika na lepenci rađena jajčanom temperom koja je ogledalo samog momenta pada, kako je taj pad izgledao iz moje perspektive. U pozadini je spontano dočaran efekat ogledala, kako sam videla svoj odraz. Ta slika ima veliki značaj u mom stvaralaštvu, jer je baš ona presudna za pristup koji će biti dominantan na ostalim slikama, ali i crtežima na platnu, gde sam prikazivala lične povrede”, kaže ova slikarka.
Tokom studija, pored crtačkih matrijala, ugljen, uljani pastel, tuš, eksperimentišući i sa različitim atipičnim materijalima i tehnikama, Marina je probala i aluminijumsku foliju da aplicira na sliku.
“To je pokušaj da dobijem bolji efekat ogledala. Tu sliku sam i nazvala „Ogledalo“. Nakon oporavka od povrede, nastala je još jedna slika koju bi nazvala “Vrisak tišine”, što se odnosi na nemogućnost govora ili kako se može reći najgora noćna mora ostati ,,bez glasa“ ili ,,onemeti“, zašto je to tako? Zato što bi popucali konci prilikom pomeranja usta i onda bi čitava procedura zašivanja i zarastanja, morala ispočetka da se odvija”, objašnjava Bojanić.
U protekle dve godine, brojne povrede, koje su posledica vožnje rolera bile su joj dodatna inspiracija.
“Na nekim mali crtežima se u pozadini nalazi tirkizna boja ili akvamarin i prozor plave bolnice u Zrenjaninu što znači da sam poprilično mnogo vremena tamo provela. Roditelji su me čak pitali da li idem redom po spratovima u bolnici. Njihove portrete sam uradila studiozno ugljeniom na natronu, da se vidi mračan pogled lošeg raspoloženja iz tih dana. Radila sam i portrete nekih ne baš srećnih i veselih prijatelja i komšija o kojima neću govoriti mnogo”, kaže naša sagovornica.
Marina Bojanić planira da dela izlaže po Srbiji, ali i svetu
Ljubav prema crtanju i slikanju na nju su preneli njeni roditelji. Intenzivnije je počela da crta tokom srednjoškolskih dana, a ideju da bi mogla da završi Akademiju lepih umetnosti dao joj je jedan tatoo majstor kod kojeg je išla na praksu.
“Za akademiju me je pripremao dr Dragan Hajrović. Tokom studija isprobala sam različite tehnike i načine slikanja i crtanja, ali sam se na kraju vratila na početak tj. na Hajrovićevu školu. To mi je pomoglo da počnem ponovo da radim u velikom intezitetu. Tokom studiranja bila mi je inspirativna profesorka crtanja Višnja Petrović. Dešavalo se da se izgubim u umetničkom eksperimentisanju, a profesorka je znala da posavetuje i da me vrati na pravi put”, priseća se ova slikarka.
“Publika na izložbi “Diary of suffering” je delovala pomalo šokantno. Ljudi su uglavnom postavljali pitanja kako to da sam još uvek živa, šta sam još lomila, kako će izgledati sledeća izložba, da li i dalje vozim rolere… Poznanici i prijatelji su rekli da su od mene očekivali cveće i proleće, jer sam stalno vesela i nasmejana”, kaže Bojanić.
Ova mlada umetnica, ističe, da mora da se zahvali Narodnom Muzeju u Zrenjaninu i direktoru Siniši Onjinu, jer su joj dopustili da se stručno usavršava za restauratora.
“Planiram da završim još jedan master na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, smer resauracija i konzervacija. Sledeću samostalnu izložbu želim da otvorim u Beogradu, a sve zahvaljujući muzejskom savetniku Dušanu Marinkoviću koji mi je objasnio kako funkcioniše umetnička scena u Srbiji i šire. Takođe, ideja mi je da izložbu “Diary of suffering” preselim u Beograd, pa u Frankfurt u galeriju Perpetuel”, zaključuje na kraju razgovora naša sagovornica.
.gif)
.gif)
