Malo slikovito mesto nadomak Zrenjanina, Lukino Selo sa svega stotinjak stanovnika i tek nešto više od 2 ulice, deli sudbinu mnogih sela u Srbiji. Sve je praznije.
Taj neveseli trend ipak se malo promenio, nadamo se i na neke duže staze, tokom poslednje krize sa korona virusom kada se iz većih gradova i stanova bežalo u bilo šta što ima dvorište i baštu. Svoj mir ovde je davnih dana pronašao i naš sugrađanin Ištvan Juhas. Ispočetka je kupio kućicu koja će mu služiti za vikend roštilj ali su vremenom i on i supruga uvideli da mu je tu mnogo lepše i zgodnije nego u gradu. Razlog za našu posetu i intervju sasvim je druge prirode i desio se slučajno kao što slučajno ovim mestom prođu oni koji se zapute na Carsku Baru ili neku obližnju destinaciju i onda zbog predivnog murala na Ištvanovoj kući zastanu na čas dva.
Upravo takvih umetničkih dela gospodin Juhas napravio je tokom 50-tak godina nebrojeno i danas kaže da ih se 70% više ne bi ni setio gde je naslikao.
Na murale sa Juhasovim potpisom nailazimo na mnogim gradskim zidovima pored kojih prolazimo svaki dan.
Od svojih slika, kaže mogao je lepo i da zaradi ali i veliki broj je poklonio i pojedincima, prijateljima, ustanovama ili firmama u kojima je radio. Poklanjao ih je i manastirima i katoličkim hramovima širom Srbije te se upravo zato, kaže, na koju god stranu uputi uvek oseća kao kod svoje kuće. – Najsrećniji si onda kad osećaš da nešto lepo nekome možeš da daš, pokoloniš – sažeo je Ištvan u jednu rečenicu jedan od razloga zbog kojih se bavi slikarstvom. O slikarstvu koje mu je donelo toliko radosti u životu razgovarali smo jednog poslepodneva upravo u idiličnom i mirnom mestu, Lukinom Selu.
.gif)
.gif)
