Na nedavno završenom 71. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine predstavi „Dečak i mesec“ Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ pripala je nagrada za najbolju predstavu za decu u celini, dok je scenografkinji predstave, Blagovesti Vasilevoj, dodeljena nagrada „Tihomir Mačković“ za najbolju kreaciju lutaka.
Talentovanoj i uspešnoj scenografkinji i kreatorki lutaka ovo je jedna u nizu brojnih nagrada ali, kako kaže, sada joj je najdraža.
– Presrećna sam! Ipak od dve nagrade koje smo dobili na Festivalu, više mi znači zajednička, ona koju je dobila predstava. Što se tiče druge nagrade koja je meni uručena, želim da naglasim da iza svake nagrade koju ja dobijem, stoji ceo tim. Jeste da nagrada ide na moje ime, ali moje lutke ništa ne znače bez glumaca, njihove animacije, bez reditelja, priče i dobrog teksta. Sve je to povezano. Nema magije na sceni bez duha koji glumci unesu mojim lutkama. Neverovatno mi je drago zbog činjenice da je predstava „Dečak i mesec“ prošla tako zapaženo i pobrala simpatije publike, selektora, žirija. Atmosfera na stvaranju ove predstave bila je odlična, veoma lepo smo radili sa rediteljkom Vjerom Vidov a dodatno iskustvo je bilo to što je izradu predstave pomogao i rediteljkin saradnik, scenograf Leo Vukelić. Obično u lutkarskim predstavama u vizuelnom smislu ja rešavam sve, scenografiju, lutke, kostim, a kroz ovaj projekat sam zaista ostvarila lepu sradnju i razmenu ideja. Dakle, nagradu jesam dobila ali ništa to ne bi tako bilo moćno na kraju bez scenografije koja je doprinela tome da moje lutke kroz predstavu žive u tom prostroru. Sveukupnom doživljaju su takođe mnogo doprineli i muzika, zvuk, dimni efekti. Vizuelno i sadržajno, napravili smo jako lepu priču za naše najmlađe posetioce. Osim toga, veoma sam ponosna i srećna što je svežinu ovoj predstavi uneo mladi glumac Predrag Grujić koji se nakon ove predstave i pridružio Lutkarskom ansamblu. Njegova energija je mnogo doprinela kvalitetu predstave „Dečak i mesec“ i to je veliki korak za Lutkarsku scenu, kaže Blagovesta Vasileva.
Naša sagovornica kaže da u svom radu ima veliku slobodu. Mnogi reditelji, poznajući njen rad na ranijim predstavama, imaju veliko poverenje u to da će i njihovo ostvarenje postići maksimalni vizuelni doživljaj.
Životni put od Bugarske do vojvođanske ravnice
Blagovesta Vasileva je jedna od retkih koja je obrazovana za profil scenografa u lutkarskom pozorištu. Zvanje diplomiranog scenografa za lutkarsko pozorište stekla je na Nacionalnoj akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u Bugarskoj, gde je i rođena. Kao pozorišni scenograf, kreator lutaka i kostima radila je najpre u svojoj zemlji, a bilo je prilika da svoj talenat iskaže i kreiranjem scenografije na televizijama, sa fokusom na enterijer i rekvizite brojnih zabavnih formata poput emisija „Veliki brat“, „Postani milioner“, „Izađi na crtu“, „Hipnotizer“, „Dancing stars“ i ostalim.
U Srbiju je došla 2001. godine na poziv Biljane Vujović, tadašnje direktorke Pozorišta lutaka Niš, gde je radila scenografiju za predstavu „Priča o vodi“. U pozorišnom svetu se pročulo za njen rad. Saradnja sa Narodnim pozorištem „Toša Jovanović“ usledila je 2007. godine kada je uradila prvu predstavu, „Čarobni srebrenjak“.
– Nakon toga me je veliki pozorišni stručnjak Vladimir Grubanov pozvao da radim „Vetruškinu ledinu“, i tako je sve krenulo. Rediteljka Irena Tot mi je dala punu slobodu a autor teksta, Uglješa Šajtinac, opisao je prizore u svom delu toliko lepo i čudesno, da sam ja imala zaista puno inspiracije. Sve sam to prenela na scenu i još uvek pamtim kada mi je Uglješa rekao kako ni sam nije mogao da zamisli da će njegov svet koji je u delu opisao, biti tako vizuelno dočaran. Reakcije dece su bile neverovatne, ta predstava mi je jedna od omiljenih, kaže Vasileva.
Usledio je rad na predstavi „Trapavi zmaj“, a onda se 2011. godine konačno preselila u Zrenjanin gde je kasnije osnovala i porodicu.
– U Bugarskoj je način života bio veoma brz i u nekom momentu sam shvatila da će posla biti sve više, ali da moram da mislim i o privatnom životu. Izuzetno sam zadovoljna životom ovde. Mogu svugde da stigem biciklom, da izađem u prirodu kad god poželim, blizu su Beograd i Novi Sad. Mesto je idealno, ali najviše volim to što imam mogućnost da radim ono što sam učila, što sam završila i što zaista obožavam. Zrenjaninsko pozorište je mesto u kojem se lutkarstvo neguje. U svetu je aktuelan trend da se sve manje koriste lutke u predstavama, glumci postaju glavni, a ovde se trudimo da negujemo tradiciju i da nastavimo rad sa lutkama.
O praćenju trendova i tome koliko digitalni svet može da utiče na doživljaj dece u pozorištu, naša sagovornica kaže:
– Ne smatram da ono što je u pozorištu treba da bude slično onome što deca gledaju na svojim tablet računarima i telefonima. Mislim da treba da iskoristimo neke detalje, prednosti digitalnog sveta, ali ne u tolikoj meri da to pokvari taj doživljaj živog odnosa između publike i dece. Uticaj digitalne ere je neizbežan ali moramo da sačuvamo tu razliku između filma i pozorišta, ekrana i scene, taj jedinstveni doživljaj, osećaj. Ja sam sigurna da bi svako ko je došao u pozorište i pogledao lutkarsku ili dramsku predstavu, ponovo došao, jer taj osećaj ne može ni sa čim da se zameni i uporedi. Mladi reditelji koji imaju više dodira sa tim svetom mogli bi da pruže značajan doprinos nama koji radimo po tradiciji, i to bi donelo neke nove rezultate. Svako vreme ima svoje vrednosti.
Zid radionice zrenjaninskog pozorišta u kojoj stvara, prekriven je brojnim priznanjima i diplomama.
– Najdraža mi je ova poslednja nagrada, zajednička. Takođe, predstava „Ružno pače“ je jedna od mojih najboljih ideja i za to sam osvojila nagradu, ali iza toga je zajednički doprinos. Sve moje nagrade su tu zahvaljujući željama glumaca i ostalih u timu da uspemo, zaključila je Blagovesta Vasileva.
.gif)
.gif)
