I love Zrenjanin portal

  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
#mojeZRpozoriste

Sanja Radišić: Pozorište je za mene mesto slobode

Sanja Radišić spada u one glumice koje ne umeju da vas ostave ravnodušnim. Mešavinom talenta, harizme, emocije i empatije koju nosi u sebi, ona lako osvaja publiku, vrlo vešto je uvodi u svoj magični svet glume u kome bar na dva sata, pogledom uperenim ka sceni, čini da zaboravimo na svakodnevnicu. Ona je pozorišna, ali i filmska glumica. U Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ gledamo je u brojnim predstavama, ali sama kaže da uloga Male u komadu „Zrenjanin“ za nju ima poseban značaj. Kritički je nastrojena ka situaciji u društvu, obesmišljavanju vrednosti, površnosti među ljudima koja uzima svoj danak. Njene reči nisu „prst u oko“, već ono što treba da saslušamo.

I Taxi Zrenjanin

Kakvu funkciju pozorište danas ima u društvu, a kakvu obavezu ima prema pojedincu?

Sanja Radišić: Mislim da pozorište ima istu funkciju danas kao što je, po meni, imalo i ranije, a to je da progovori o malom čoveku, o njegovim potrebama, željama, o njegovim strahovima. I ne samo to. Ono treba da traga za lepotom u nama i oko nas. Onda kada se bavimo pričama malih ljudi, čoveku u pozorištu prilazimo s razumevanjem, ljubavlju i roditeljskom kritikom. Ako gledamo pozorište iza kulisa, bitno je istaći da danas, u ovom brzom vremenu u kakvom živimo, u jurnjavi za materijalnim, pozorište više nije ona „kuća“ u kojoj smo vodili računa jedni o drugima, u kojoj smo imali potrebu da budemo tim koji pospešuje snage svakog pojedinca, mesto na kome osluškujemo jedni druge. Ukoliko pozorište posmatramo suštinski kao instituciju, onda je to „kuća“ u kojoj treba da egzistiraju samosvesni pojedinci koji se izražavaju slobodno, kreativno i potpuno.

Ambijent u kome živimo brzo se menja. Da li se i pozorište promenilo?

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Sanja Radišić: Mislim da danas više pribegavamo formi nego samoj priči, više glavu okrećemo ka nekom spektaklu, senzacijama, nego suštini. Zaglibili smo u banalnost. Čini mi se da sve manje umemo da prepoznamo prave vrednosti i da ih implementiramo u sam umetnički čin. Čini mi se da se zadovoljavamo užasno površnim stvarima, živimo tako brzo, oseća se uticaj kapitalizma, ulazimo površno u veze, u prijateljstvo. Razmišljamo o sopstvenim sebičnim ciljevima, iz nas sve više izranja onaj životinjski egoizam. Postali smo usko materijalni – mislimo da će novac zadovoljiti naše potrebe, a zapravo je ta glad za materijalnim sve veća. Bežimo od suštine. Naša najveća potreba je duševna i duhovna, i to je ono što pozorište ljudima i društvu treba i može da ponudi. Pozorište daje priliku za razmenu energije, misli, razmenu emocija. Kada glumci uspeju gledaocu da prenesu poruku, tada je za njega pozorište razgaljujuće, uzbudljivo, katarzično. I to ga ponovo vraća u teatar. Pozorište je zato prevashodno negujuće, i osnovni zadatak mu je da roditeljsko-kritički oplemenjuje one koji u njega dolaze.

Šta za Vas lično pozorište predstavlja?

Sanja Radišić: Pozorište je za mene mesto slobode, mesto na kome čovek može da se čak oseća življim nego u životu. Mesto gde je čovek nežan prema čoveku, gde je spreman da saoseća. Kuća strasti u kojoj uspemo da dublje doživimo jedni druge i sebe same. Mesto na kome dva sata možeš da budeš šta hoćeš.

Nakon skoro dve godine vrlo kvalitetna predstava „Don Žuan“ vraćena je na repertoar zrenjaninskog pozorišta. Da li je svakodnevnica koju pominjemo, brzina kojom se potrebe društva i pojedinca menjaju, uticala i na moguće sazrevanje, transformaciju pristupa glumca prema liku koji tumači? Da li je Elvira koju tumačite ostala ista?

Sanja Radišić: Promena je neminovna. Možda ona ima veze sa zrelošću ili je sve postalo očiglednije, jer se u realnosti bezobraznije manipuliše narodom pa je i jedna ovako snažna predstava kakva je „Don Žuan“ postala razumljivija. Don Žuan je antijunak, on je jedan veliki manipulator koji je samodovoljan, koji nastupa sebično u svemu, bez ikakve griže savesti. Ali, za to je apsolutno neophodan neko ko pristaje na tu njegovu igru, na scenario igranja žrtve i da bude izmanipulisan, izigran. Dok Don Žuan sve radi svesno, ti ljudi koji su oko njega pristaju da igraju tu njegovu igru nesvesno. S jedne strane ja užasno osuđujem tog Don Žuana, ali opet, on ne bi mogao to da bude da nema partnere u svojoj igri. Tako je i u realnosti. Uvek će biti manipulatora, ali će biti i onih koji će preuzeti ulogu žrtve. Jer je za neke napor imati bilo kakvu akciju, boriti se za svoj život, za svoja prava i glas, zato što to, na kraju krajeva, zahteva i veću odgovornost. Sa ovom predstavom može da se napravi snažna paralela u odnosu na ono što mi danas živimo. Što se tiče Elvire, lika koji tumačim, ona je sva lažna, papirnata, jednodimenzionalna. I po vaspitanju i ubeđenju izabrala je ulogu mučenice, da pati i proklinje. Ona u međuvremenu nije sazrela u toj ulozi, već je samo više kroz vreme poverovala u taj svoj lik i u to da nema drugi izlaz.

Poseban utisak ostavlja Vaše tumačenje Jelene Đurić u predstavi „Komandant Sajler“. Kako ste doživeli tu ulogu?

Sanja Radišić: „Komandant Sajler“ je predivan Mihizov komad. Svi smo, kada smo dobili taj komad u ruke, pristupili s ogromnim poštovanjem i nekako strpljivo i obazrivo prilazili svakoj sceni. Sve je u tom delu užasno osetljivo, jer je to priča o Drugom svetskom ratu. Ljudi su tada živeli u opsadi, bila je prisutna ogromna potreba za slobodom, čast je bila naročito bitna, veća od samog života. Jelena je žena koja je vrlo požrtvovana i želi da se po svaku cenu izbori za život svog supruga. Potrebno je da se sretne sa svojom bivšom ljubavi koji je sada ostrašćeni Nemac i da ga zamoli za spasenje svog muža koji je komunista. To je meni bilo jako zanimljivo, njeno unutrašnje previranje – kako ona s jedne strane oseća ogromnu mržnju koja mora da prikriva svojim razumom, a istovremeno dok oseća ljubav prema suprugu postoji i neka davna nakolonost prema komandantu Sajleru. Nisu to i dalje čista posla… ona je srela čoveka koga je mnogo volela i koji ju je ostavio u prošlosti na najgori mogući način. To su rane koje nikad nisu preležane. I onda tu imamo s jedne strane čast a sa druge poniženje, jer ona mora da ga moli. Jedna unutrašnja borba u tako ekstremnoj situaciji. I zato mi je na neki način bilo bitno da pokušam da osetim kako je to kada je čast potreba za slobodom, i trenutak kada je ljubav koju Jelena Đurić oseća prema mužu, veća od samog života.

Sanja Radišić sa Milanom Kolakom u komadu „Komandant Sajler“

Sa Dejanom Karlečikom izveli ste predstavu „Ne mo’š pobeć’ od nedelje“ više od sedamdeset puta. Interesantno je da ova predstava i dalje dovodi publiku u pozorište. Šta je to što ljude privlači da iznova gledaju „nju i njega“?

Sanja Radišić: Dejan i ja jako volimo tu predstavu i nekako je brižljivo čuvamo, iako smo sada već deset godina stariji. To je priča o dvoje mladih ljudi od trenutka njihovog upoznavanja do nekih prvih razmirica, raskida. Na vrlo vešt način uobličila ju je rediteljka Slađana Kilibarda prepoznajući tipične probleme i nerazumevanje u muško-ženskim odnosima, i u tome je uspeh i trajanje ove predstave. Ljude najviše privlači zato što se pronalaze u tome, mogu da se poistovete.

Među predstavama koje publiku uvek dobro nasmeju je svakako komad „Prs’o“ koji odlikuje niz lančanih urnebesa. Publika voli Kristin koju glumite, a kako ste Vi doživeli ulogu u jednoj komediji? Da li su Vam komične scene dale veći prostor da se izrazite kao glumica, od onog koji daju dramski tekstovi?

Sanja Radišić: Kada sam počinjala onda sam bila mišljenja da jedino mogu da se ostvarim kao dramska glumica, i tome sam težila, dramskim ulogama. S jedne strane to je dobro jer istražuješ, upoznaješ sebe, i danas me gledaoci i publika češće mogu videti u dramskim rolama. Međutim, volela bih da više igram u komedijama jer smatram da bih u njima dobila punu širinu. Mislim da bi mi komedija značila u samom razvoju duha u današnjem vremenu, kroz humor, ironiju i sarkazam.

U komediji „Prs’o“ sa Natašom Luković

Koliko je kompleksno učestvovati u mjuziklu „Bilo jednom u Banatu“?

Sanja Radišić: Taj proces je zahtevan jer od nas ne zahteva samo glumačku veštinu, nego i pevačku i igračku. Prvi put smo imali troduple probe. Bili smo u pozorištu po ceo dan, pripremali smo je duže nego druge predstave i na kraju smo uspeli da pružimo kvalitet. A kvalitet ove predstave je upravo vrlo osvešćena kolektivna igra.

Koju ulogu nikada ne biste prestali da igrate?

Sanja Radišić: Ima dosta uloga koje volim. Neke od njih su deo mene. Jedna od predstava koje su me promenile i uticale ne mene i lično i profesionalno, jeste uloga Male iz predstave „Zrenjanin“. To je priča koja je sjajno skrojena, rađena u pravom trenutku, priča koju je Boris Liješević sa svojom ekipom saradnika majstorksi ispričao i koju mi zdušno i sa ljubavlju i dan-danas posvećeno igramo. To mi je najdragocenije iskustvo baš zato što sam imala priliku da se izrazim i na neki drugi način, a to je kroz pevanje. Jedan citat je za mene vrlo značajan, a koji izgovara jedan lik iz predstave: „Biramo imena, biramo porodicu, biramo šta ćemo od svog života napraviti, to je minimum slobode koji nam preostaje jer smo svi odgovorni“. Ta predstava je značajna jer mislim da svi zaboravljamo da smo odgovorni za svoje živote, da nismo igračke sudbine.

„Mala“ u predstavi „Zrenjanin“

Na velikom platnu ste učestvovali u filmovima Most na kraju svijeta, Patuljci, u serijama Vratiće se rode, Državni službenik. Svojevremeno ste izjavili da ne možete da se odlučite da li Vam je prijemčiviji film ili je to ipak pozorište. Da li je Vaš stav i danas isti?

Sanja Radišić: Imam mnogo planova vezanih i za veliko platno. Meni je i dalje i jedno i drugo magično na svoj način. Pozorište zbog toga što lik koji igram nikada skroz ne uobličim, neprestano mogu nešto da dodajem i istražujem, i to je neponovljivo iskustvo jer ćemo samo te večeri tako odigrati i publika će samo te večeri videti takvo izvođenje. U pozorištu postoji ta interakcija sa publikom koja me opominje da je gluma davanje emocija, misli i ljubavi, jer samo tada ovaj posao ima smisla. U suprotnom je puki narcizam. A što se tiče filma, on daje mogućnost da minucioznije igramo, hvata tananiju unutrašnju igru, svaki titraj, i može da bude posebno intiman čin. Sa te strane mi je fascinantan.

Scena iz serije „Državni službenik“

Kakvu ulogu priželjkujete, bilo da je u pitanju film ili pozorište?

Sanja Radišić: Ne mislim da je to jedna uloga. Ranije sam mislila da je to možda Glorija, Ranka Marinkovića. Naravno, imala sam i neke druge želje, ali kako sam postajala starija, shvatila sam da bih volela da dobijam mogućnosti da igram što više različitih karatkternih likova i da svaki put prilazim strpljivo, sa strahopoštovanjem, da ne osetim sigurnost, nego da polako osvajam te svetove i da uvećavam svoju empatiju i raznolikost. Želja mi je da nikad ne prestanem da se igram i da se radujem glumačkom poslu.

Kakve filmove i serije Vi volite da gledate? Čija gluma Vas inspiriše?

Sanja Radišić: Volela bih da imam više vremena koje bih posvetila gledanju filmova, serija, predstava. Ne mogu da se pohvalim da sam sve u poslednje vreme uspela da ispratim do kraja. Volim svaku dobru, promišljenu priču u kojoj su glumci studiozno prišli zadatku, nevezano za žanr. Kada gledam druge predstave, pratim kako to glumci na sceni rade. Zanimljivo mi je uvek kakvim se sredstvima neki glumci koriste, a to je ono što kod publike izaziva rezultat. Obožavam Meril Strip koja iznova fascinira svakom ulogom. Tu lakoću kojom igra i tragične i komične likove, moć transformacije, emotivnost. Vrlo je inspirativna, ima jaku harizmu.

 

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
Picerija Aquarius
Halo Taxi Zrenjanin
Diksi Picerija
  • Divider

  • Divider
Na vrh