Dugometražni triler „Most na kraju sveta“, nedavno je pobrao dobre kritike na pulskoj „Areni“. Okosnicu radnje po scenariju književnika Josipa Mlakića čini potraga policajca Filipa (Aleksandar Bogdanović) za nestalim starcem u selu u kojem žive bosanski Hrvati naseljeni u kućama hrvatskih Srba.
Radnja se dešava kasnih devedesetih. Film je koprodukcija Hrvatske (Artizana film i HRT), Srbije (Kinematografska kuća) i BiH (Heft produkcija). Glavnu žensku ulogu tumači Zrenjaninka Sanja Radišić, inače glumica Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“.
– Slučajno je došlo do saradnje, kao što inače i biva sa svim lepim stvarima u životu. Reditelj Branko je strpljivo tragao za glumicom, raspitivao se… Znao je za mene preko serije „Vratiće se rode“, koja je sada već međunarodno gledana. Moja koleginica, divna osiječka glumica, Lidija Helajz, preporučila me je, jer sam sa njenom koleginicom, sjajnom Aretom Ćurković, ovogodišnjom dobitnicom „Zlatne Arene“, sarađivala u jednoj vinkovačkoj predstavi. Više stvari se poklopilo. Ponekad u to poverujem, da je sama uloga mene pronašla – kaže Sanja za Ilovezrenjanin.
Da li je bilo dileme oko prihvatanja uloge, s obzirom da je u pitanju delikatna tema odnosa Srba i Hrvata koji su izgubili domove u prošlom ratu?
– Film je nastao u hrvatsko – bosansko – srpskoj produkciji. Nije bilo dileme oko prihvatanja uloge, jer je priča ljudska, pomirljiva. U njoj zatičemo ljude oštećene ratom, koji otrgnuti od svog parčeta zemlje, pokušavaju da započnu novi život u nečijem tuđem domu, a opet u svojoj novonastaloj zemlji. Ali ne ide im, prošlost im je oduzeta i sa njom sva iskustva, radosti, nade. Ne možeš čoveka baš tako anestezirati. To je priča budućim generacijama, amanet, da prepoznaju strahote rata i njegove posledice, a tu je i naša odgovornost da progovorimo o tim izgubljenim generacijama. U nama postoji i dalje goruća potreba da nešto kažemo o svemu tome, da razumemo taj apsurd, da razumemo zaluđenosti naših predaka, njihov strah iz kog su se rađale ostale devijantne emocije, a opet toliko ljudske. I kad je prošlo to ludilo, iznedrile se nove granice, ostaju vidljivi ožiljci. Ostaje strah da se ne možemo razumeti, iskreno pogledati, a kamoli zavoleti. Kao da to nismo umeli pre. Postoji u nama potreba da nešto iskidano, čvorićima spojimo i da nastavimo da gradimo zajedničku budućnost. A jedini put, je put opraštanja i razumevanja.
Kakva je bila atmosfera na snimanju?
– Jako smo lepo sarađivali. Branko, reditelj, i ja smo se prepoznali, i gotovo intuitivno gradili lik Sanje i njen odnos sa Filipom, koje glumi Aleksandar Bogdanović. Uronili smo u to, imala sam veliko poverenje u Branka, čini mi se i on u mene. Prepustili smo se u toku stvaranja zajedničkog sveta. Sa Saletom Bogdanovićem (glavni glumac,uloga Filipa) sam sarađivala i ranije, u većem broju predstava u zrenjaninskom pozorištu. Sale je iz Osijeka, ali je jedno vreme živeo u Novom Sadu, a radio kod nas. Radovala sam se ponovnoj saradnji sa njim.
Film je snimljen za samo sedam nedelja?
– Istina,vrlo se brzo i efikasno radilo u prilično teškim uslovima. Bio je to zimski period. Snimalo se u selima u okolini Zagreba i Slunja, u autentičnim i hladnim kućama. Ometao nas je i sneg. Glavni glumac je morao raditi i pod visokom temperaturom, ali zapravo , takve okolnosti su mnogo radile za film, za stvaranje atmosfere filma.
„Most na kraju svijeta“ Vam je doneo prvu glavnu ulogu na filmu?
– Da, ovo je moja prva glavna uloga na filmu. Počastvovana i zahvalna sam, što sam premijeru tog filma doživela baš u pulskoj „Areni“. Osećaj je nezaboravan. Publika je, čini se, saosećajno pratila film. U „Areni“ je živela tišina tokom tokom dva sata filma. Uz topao aplauz nakon projekcije filma i pohvalne komentare publike, kolega, kritičara, nadam se da možemo da očekujemo lep i dug život filma. „Most na kraju svijeta“ tek sad počinje svoj festivalski, kao i bioskopski život. Dobio je poziv na festival u Montrealu, to mu je sledeća destinacija. A u bioskopima u Hrvatskoj će biti već krajem godine.
JOGA KAO TRENING ZA BOLJU GLUMU
Pored glume, Sanjina velika strast je i joga.
– Nju sam otkrila slučajno i zavolela zahvaljujući divnim instruktorkama. Bavim se njome tek tri godine. To je ozbiljna fizička, mentalna i duhovna disciplina. Nudi celokupno samoupoznavanje, ukazuje ti na tvoje trenutne granice, kako fizičke, tako i mentalne. Strpljivim i posvećenim radom činiš stvari, koje su ti ranije izgledale nemoguće, gotovo nadljudske. Dok si u raznim joga položajima,tačnije, pokušavaš da uđeš pravilno u njih, gledaš sebe smešnog, nestabilnog, nesavršenog. Na taj način učiš da se lišavaš ega. Osvešćeno disanje u tim položajima, radi za tebe da si ovde i sada. Vremenom, kroz suptilne promene, na fizičkom, mentalnom i duhovnom nivou, uviđaš da sve više ovladavaš sobom, kreiraš sebe, ostvaruješ svoj pun potencijal. To je celoživotni proces,unutrašnje putovanje koje te čini spremnijim i za stvarnost. A to je , svakako, ozbiljan trening za suočavanje sa svakim novim likom u glumi.
Da li Vam više „leži“ film ili pozorište?
– Ne bih znala odgovor. Privlači me i jedno i drugo. Film daje mogućnost suptilnije i intimnije igre a opet u pozorištu možeš istu ulogu da živiš nebrojano puta i iznova je istražuješ i čeprkaš po njoj i postoji ta divna interakcija sa publikom. Kad bih mogla da biram,najviše bih volela da me sreća podjednako rasporedi u oba medija.
„Most na kraju svijeta“ govori o veoma teškoj temi, ima sumornu notu, kao i serija „Vratiće se rode“. Da li Vam odgovaraju drame, odnosno trileri, ili bi voleli da se oprobate i u drugim žanrovima…Možda u nekom mjuziklu, s obzirom da imate veoma lep glas?
– Kad si mlad glumac vapiš za dramskim rolama, jer misliš da samo one nude mogućnost da iskažeš svoj potencijal. To je mladalačka zabluda. Sad bi mi baš bio izazov suočiti se sa jednom dobrom komedijom. Uvek sam maštala o teatru u kom bih se u potpunosti služila svojim glasom i telom. Sve više se peva u predstavama, pa čak i filmovima, a da to nisu mjuzikli. Koristi se muzička numera kao vid ispovesti, ono najtananije u nekom liku progovori kroz melodiju i pesmu. Naše telo mnogo govori u svakodnevnom dijalogu i više nego reči. To je ono što me sve više zanima, pa kad progovori kroz izvesnu stilizaciju ili ples, to mi je vrhunac lepote i umetničkog pročišćenja. Ako bi tako nešto nazvali mjuziklom – da, rado bih u tome učestvovala.
„VRATIĆE SE RODE“ – DRAGOCENO ISKUSTVO
U seriji „Vratiće se rode“ Sanja je glumila lik Nadice, koji se pojavljuje u 13 epizoda.
– To je za mene dragoceno i divno iskustvo. Došlo je u moj život tačno kad mi je bilo najpotrebnije, kao tek svršenom, nesigurnom, uplašenom studentu glume. Bila sam bačena u vatru i ne žalim se, učila sam da brzo reagujem, da grešim pred novim iskusnijim kolegama, pa hitro da učim od njih. Na taj način sam se suočavala sa svojom najtežom osobinom -perfekcionizmom. Kad snimaš seriju, prilagođavaš se okolnostima, stvari se menjaju u hodu i tu ne smeš biti fiksiran za neku svoju viziju scene, koju, na primer, imaš prilike da isprobavaš u teatru sa kolegom, nego se prepuštaš interakciji i inspiraciji. To mi je bila neophodna škola i potpora za naredne projekte, pogotovo film.
Sanja Radišić je rođena 1984. godine u Zrenjaninu. Završila je nižu muzičku školu, a posle trećeg razreda Zrenjaninske gimnazije upisala je Fakultet dramskih umetnosti u Novom Sadu, gde je diplomirala glumu. U Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ je znamo kao Klaru u predstavi „Leda“ Miroslava Krleže, Elviru u „Don Žuanu“, Sonju iz „Realista“, Onu u „Ne mo’š pobeć’ od nedelje“, tumačila je lik Justine u predstavi „Justina, sestra moja“, Smeraldine u „Slugi dvaju gospodara“…
„Most na kraju svijeta“ (2014) bi talentovanoj Zrenjaninki po svemu sudeći mogao biti most na putu ka još većim glumačkim izazovima na filmskom platnu.
.gif)
.gif)
