Zrenjaninska publika u malom salonu Narodnog muzeja do 26. marta 2018. ima priliku da pogleda izložbu „Salaši – između idealizovanog i stvarnog“, Muzeja grada Novog Sada.
Izložba prikazuje salaše kroz njihov istorijat i sadržaj, dok istovremeno osvetljava idealizovanu sliku koju o njima imamo u današnje vreme.
Autori izložbe su Vesna Nedeljković Angelovska, muzejska savetnica i Feđa Kiselički, muzejski fotograf. Stručni saradnik izložbe je Vesna Tomić.
.jpg)
Zahvaljujući Ljubomiru Grubiću, Vladimiru Červenki i Feđi Kiseličkom (njihove fotografije preuzete za ovaj prilog) na izložbi su prikazane fotografije zabeležene tokom etnološkog istraživanja salaša Bačkog Petrovog Sela (1987, 2006, 2012-2014). One prenose emocije koje ne mogu da se iskažu iskažu rečima, a pored izbora fotografija izložba sadrži i tehničke crteže tlocrta osnovnih tipova salaša.
– Svojevremeno su salaši zaista imali svoj autonomni život. Ljudi koji su na njima živeli okruženi samo svojom okućnicom i imanjem zasnivali su svoju egzistenciju na sopstvenoj poljoprivrednoj proizvodnji. Na salašima su radili mlinovi, između njih je komunicirao uskotračni voz, bilo je kafana, sviraca, trgovaca onim što se nije moglo proizvesti na samom salašu, mnogo rada, plodova rada ali i mnogo zabave u vreme dokolice. Razlika u odnosu na život na selu je upravo taj pogled koji puca na ravnicu, što dvorišta nisu usko omeđena i određena. Iz današnje perspektive naš pogled na taj i tadašnji način života na salašu je pogrešan. U zlatno doba salašarskog života u ataru je bilo veoma živo, za razliku od onoga kako ih danas vidimo usamljenima, naravno ako je uopšte neki negde i ostao – kaže autorka izložbe Vesna Nedeljković Angelovska.
Salašari su često i putovali. Zimi bi upregli saonice i išli bi i u grad i u selo, bioskop, igranke, međusobno se posećivali, a svoju robu su prodavali na pijacama, sajmovima i vašarima. U to vreme, što nama danas zvuči neobično i isto, bilo je uobičajeno da ljudi imaju kuću i na selu i na salašu.
Salaši žive još samo u uspomenama
Sumrak salaša i takvog načina života desio se u drugoj polovini 20. veka kada je država donela uredbe o komasaciji i organizovanju velikih zadruga. Drugi deo nestajanja dešavao se i dešava kroz krađe i to organizovane krađe onoga što je preostalo i to najčešće na salašima gde još žive jako stari ljudi koji nisu u mogućnosti da se zaštite – naglasila je gospođa Nedeljković. Ipak i dan danas u našim sećanjima ili asocijacijama na salaše prevladava slika pitomih pejsaža i idiličnog života iako toga odavno nema.
.gif)
.gif)
