O premijeri predstave „Romeo i Julija“, Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“
O ŠEKSPIRU, SNAZI LJUBAVI I NAŠEM POZORIŠNOM RINGIŠPILU
Mnogo je bilo neobičnosti i neuobičajenosti, pogotovo za one koji duže pamte, ali i znaju više o pozorištu, na nedavnoj zrenjaninskoj premijeri Šekspirovog klasičnog dela „Romeo i Julija“. Jer, pre 47. u nekadašnjem Domu omladine, zrenjaninski, nepravedno bi bilo reći – dramski amateri, jer tada je to bila avangarda družina koja je i profesionalcima nametala standarde, recimo zato dramski entizijasti i vizionari, izveli su ovo Šekspirovo delo (doduše, imenovali su ga kao „Romeo u Đulijeti“) silinom i imaginacijom, koja mi je došla u pamet, dok sam posmatrao ovovremenu verziju ovog Šekspirovog dela, u postavci Nikole Zavišića. I prepoznao sam mnoge elemente slične dramaturgije, koje Zavišić nije mogao da vidi, a primenio ih u svojoj postavci, koji su delovali kao preslikani u njegovoj parafrazi ovog Šekspira.
Ruku na srce, odigrani su, ipak mnogo profesionalnije i primerenije današnjem vladajućem ukusu teatralizacije klasike. Ondašnji, već davni Miodrag Martinov Dživ, režirao je svoju verziju Romea i Julije (Romea u Đulijeti) sa pet Romea i pet Julija, pribegavši mnogo radikalnijem čitanjem velikog klasika, insistirajući na žestini i ismevanju društvenog licemerja, dok Nikola Zavišić, što je pomalo začudno kada se ima u vidu njegov stil, rekao bih, čak i manir, u predstavljanju klasika i velikana, insistira na večnoj i ve;itoj nežnosti ove teme, odnosno na pretpostavci da drastično izmenjen civilizacijski okvir, koji se najviše ogleda u brzini i dimamici, koji ne samo da opisuju život današnje mladeži ve’ su i supstrat ove epohe, zapravo ništa suštinski ne menja u uzvišenosti mladalačke ljubavi.
Ove dve predstave rađene po Šekspiru, onom najsuštastvenijem, a tu su još, po meni „Hamlet“, „Otelo“ i „Magbet“, spajaju, dakle, ekpresija, brzina, igra i muzika, a razdvaja skoro pola veka praznog hoda u kome srpski teatar iznova osvaja već davno osvojene artističke slobode. Na personalnom planu, ovu zrenjaninsku predstavu „Romea i Julije“, sa onom iz 1969. godine povetuje i glumac Milan Kočalović, koji je tada igrao jednog od petorice Romea, a sada je interpretirao Kneza.
Šta je i kako, dakle, uradio Nikola Zavišić sa Šekspirovim predloškom uvodeći ga u epohu današnjeg vremena? Pre svega, uz pomoć Kristine Bojanić – skratio ga, reklo bi se drastično, ali sasvim vešto, bez gubljenja bitnih elemenata za razvoj drame, na račun „ geo-političkog“ uvida u vreme i okolnost odvijanja originalne radnje, koja, međutim, ni kod velikog Vilijama, nije dokumentaristička već umetnička. Dakle, taj posao je sproveden dobro. Brzinom, sažetošću i razigranošću zbivanja, podrazumevajući da današnja publika zna dovoljno o zapletu i okolnostima, stvorio je akterima dovoljno slobodan ambijent za scenske vragolije, pretežno usmerene ka fizičkom „prikazivanju“ uzbuđenosti i sukobljenosti svetova, generacija i predrasuda. U sažimanju dramskih prostora, verovatno i nažalost, Šekspirova lirika je premeštena u drugi plan ali je, srećom, ipak, dopirala do gledališta kao reminiscencija i „ muzika sfera“.
Glumci, zrenjaninski, i oni sa audicije, u izmenjenom „transkriptu“ Šekspirovog „Romea i Julije“, uglavnom, uspešno deluju, glume i ponašaju se. Sažimanje inetgralnog teksta je, naravno, suzilo prostor za govorenje stihovane, što je inače poseban i nesvakidašnji izazov za svaki ansambl, ali je, pomalo neočekivano, pomerilo i izmenilo „raspodelu“ prostora, vremena i verbalnih „partitura“. Taj momenat pomerenog težišta najbolje je iskoristio Ljubiša Milišić, koji se razigranom kombinacijom izrugivanja i persiflaže, svog Padre Lorenca, duhovito je njegovo transformisanje u voditelja lokalnog radia, predstavio kao svojevrsnog Falstafa. Romea modernih vremena je Milan Kolak protumačio dovoljno razigrano, amblematično i sa doziranom autoironičnošću, zadržavaju, ipak, koncentrisanost na nežnosti, koja je skriveni lajt-motiv ove predstave. U ulozi Julije pojavljuje se Una Đelošević, dovoljno otvorena i gipka, mentalno i fizički za uklapanje u Zavišićevu verziju ovovremene verzije „ Priče sa zapadne strane“, po Šekspiru. Dve vrsne glumice zrenjaninske scene, Jelena Šneblić Živković, kao dadilja, i Vesna Varićak, u ulozi grofice Kapuleti, precizno, koncentrisano i dosledno su ostvarile svoju dramsku funkciju, rekao bih čak i svesno žrtvujući nešto od svoje glumačke personalnosti. Veteran Prvoslav Zakovski, pomalo začudno, bio je efektniji igrajući mlađašnog Marka dok je kao Monteki bio uskraćen rediteljsko/dramaturškim sažimanje ovog Šekspira. U ulozi grofa Kapuletija Dragan Đorđević je bio te;an i funkcionalan. Miljan Vuković, u okviru svog standarda, izraženiji kao Benvolio. Dejan Karlečik, kao Tibalt odnosno grof Paris, iz kulturološke neuroze mlade generacije efektno se transformiše u blasfemičnost „elite“. Markucia i Baltazara, Stefan Juanin je doneo kao dijaboličke karaktere izvan svake statike. Nekadašnji Romeo, Milan Kočalović je kao Knez ležerno i tačno pokazao kako izgleda vlast kada je moć na drugoj strani.
Scenografska rešenja Željka Piškorića i Vladimira Savića su praktično bila neizbežni deo primenjene dramaturgije i poetike. Funkcionalna, uticajna i deo pozorišne metafore. Scenografija Marine Sremac – ekletična, dopadljiva, diskretna.
I da završim ovaj prikaz „ Romea i Julije“ iz 2016. dobre, dinamične, razigrane predstave, koja je sačuvala Šekspira u sebi, sa konstatacijom da je u i u onoj davnoj, iz 1969. glumački dominirao lik Padre Lorenca, koga je onda tumačio Tihomir Mačković, potonji maestralni lutkar, animator i kreator lutki. Davnog autora Miodraga Martinova Điva, sadašnji Nikola Zavišić je, bez gledanja i sećanja, nastavio, malo pomerio ka igri i zvuku. I Brzini. Uostalom, nekada se govorilo – ipak je sve to rokenrol! I Šekspir?
Zoran Slavić
književnik i publicista
.gif)
.gif)
