„LUDI KAMEN“ u režiji Radoslava Raleta Milenkovića na velikoj sceni zrenjaninskog Pozorišta – premijera: subota, 5. mart.
Glumac i reditelj Radoslav Rale Milenković vraća se u Narodno pozorište „Toša Jovanović“ petnaest godina nakon poslednje predstave koju je režirao u Zrenjaninu. Lokalnu publiku je još 2006. godine „zarazio“ stvaralaštvom Antona Pavloviča Čehova režirajući tada predstavu „Višnjik“, a sada nam jednog od najvećih dramatičara dvadesetog veka vraća na veliku scenu. Ovaj put adaptira dve Čehovljeve jednočinke, povezane u jednu predstavu kojoj nije slučajno dao ime „Ludi kamen“.
U pozorištu se intenzivno odvijaju pripreme za premijeru koja je zakazana za 5. mart. U pauzi između proba „Medveda“ i „Prosidba“, razgovarali smo sa Milenkovićem o njegovoj posvećenosti delima Čehova, njegovim likovima i njihovim slabostima, nesporazumu kao neizostavnom faktoru brojnih životnih situacija, tragičnih a u ovoj predstavi i komičnih…
Sa Dramske scene zrenjaninskog Pozorišta otišli ste sa Čehovljevim delom, a danas se sa njim i vraćate. Poznavajući Vas, znamo da ovo nije slučajnost.
– Zašto Čehov? Čehov zato što je najveći, zato što je tako duboko, bespoštedno, tako brutalno iskreno sve što je napisao – napisao ne bi li nas suočio sa našim banalnostima, sa našom prazninom, načinom na koji živimo, načinom na koji traćimo svoj život. Ne bi li nam pomogao da podnesemo zapravo ono što je život oduvek i bio, jer bez obzira na pojavnosti i na spoljašne ukrase, u ljudskoj duši je uvek ta napetost i taj problem koji ima svako od nas, kako da prevaziđe, da podnese samoću, otuđenost, usamljenost, banalnost, trivijalnost i tamne strane svoje prirode. U ove dve jednočinke koje su naizgled vrlo vesele i u pozorišnom smislu klasični vodvilji, to i te kako postoji i probija, a ja sam pokušao da „izoštrim“ tu mračnu stranu ljudske prirode, čak i u tako oveštalim, stereotipnim situacijama kao što su prosidbe ili zaljubljivanja i do kiča dovedeni rituali između muškarca i žene. Mene da pitate, ja bih režirao samo Čehova. Ne mogu da se nasitim te lepote, te pameti, dubine, brutalne iskrenosti kojom on zapravo nepotkupljivo priča svoje priče o ljudima, o tome kako je složena ljudska priroda i kako se zapravo svi naši problemi javljaju iz naših očekivanja i naših predrasuda o sebi i drugima. Mislim da je Čehov najbolji mogući autor za jedno ovakvo repertoarsko gradsko pozorište, da nas sačuva od banalnog, vulgarnog humora i osuđenosti „da bude smešno, ne bi li na blagajni bilo uspešno“.
Nagoveštajem o radnjama u jednočinkama, zaljubljivanju i prosidbi, kao jednom od rituala u odnosima između žena i muškaraca, stižemo upravo do naziva predstave.
– „Ludi kamen“ je naslov koji sam dao objedinjujući ove dve jednočinke jer je u obe u pitanju brak ili nekakva potencijalna bračna situacija. U prvoj, „Prosidbi“, ona se priziva i za njom se žudi, dok u drugoj, „Medvedu“, brak kao situacija, kao rezultat odnosa između dvoje ljudi, sve vreme pokušava da se negira, poništi i ukine, ali ljudska priroda i ljubav su takvi da na kraju svi ti pokušaji da negirate ono što osećate, samo još više pojačavaju želju. I ta zajednička tema braka kao željenog cilja ili braka kao opasnosti od koje bežimo i koji poričemo, zapravo to objedinjuje, pa je „Ludi kamen“ dobar idiom, izraz koji imamo u našem jeziku, za nešto što u sebi sadrži ironiju. A ironija je, po mom osećanju, Čehovljeva glavna karakteristika.
Koliko ste kroz ovu predstavu publici pružili priliku da se poistoveti sa nekim od likova ili saživi sa određenim situacijama?
– U vodvilju, odnosno u komediji, uvek se u izvesnoj meri stilizuje, tipizira, tako da na sceni imate „matoru udavaču“, „starog neženju“, „ženomrsca“, „ucveljenu udovicu“… Međutim, Čehov je toliko veliki pisac da on u svakom tom tipu zahvata toliko duboko, da neće biti čoveka u publici koji će ostati gluv ili ga neće dotaći. Naprotiv, on je sve stereotipe kojima mi baratamo u odnosima muškarca i žene ili u odnosima potencijalnog braka, toliko raskrinkao i toliko nežno progovorio o njima. Siguran sam da će na temu stereotipa ženomrštva, nevernih muškaraca, vernih žena, prevarenih žena, svako u publici razumeti i videti sebe i svoj slučaj.
Koliki značaj u predstavi dajete nesporazumu, kao uzroku brojnih problema u odnosima?
– Ovo sve počiva na nesporazumu. Kao veliki pisac, Čehov je u sprovođenju komičkog žanra u svojim delima i u ovim jednočinkama, zapravo objedinio sve vrste i sve dramaturške mehanizme komedija. Karakteri u predstavi su vrlo komični. Njihova unutrašnja izobličenja u stvari su smešna, ali hipertrofiranost njihovih određenih osobina ne dovodi do nakaznosti, jer Čehov nije pisac groteski. Sve ono što vidimo u likovima u predstavi, još uvek ima ljudsku verodostojnost, i po karaktereu su oni smešni ljudi. Ali nisu samo karakteri, već su i same situacije komične. Na primer, žena koja je u dubokoj žalosti i u tome insistira, koja neće da vidi belog sveta a ni muškarca, za pola sata se smrtno zaljubljuje i odlučuje da se uda za poverioca koji je došao da naplati dug… Same situacije su takve da pojačavaju, izoštravaju komičnost karaktera, a da bi se te situacije dešavale tako dramski, da bi bile pozorišne i na principu sukoba, onda je, naravno, najbolji mehanizam zabuna. Najveća zabuna koju svi ovi junaci imaju jeste zabuna sa samim sobom. Tako imamo čoveka koji prezire žene i koji je rešio da se nikad više ne zaljubi, čime je u stvari žrtva sopstvene prirode, ženi se posle susreta sa ucveljenom udovicom. Komično je što sve to stiže do pred dvoboj, do pištolja, do jednog strašnog sudara koji je zapravo izraz bega od onoga što osećamo, a ne istinska želja da se neko povredi ili da se zaista brani neka čast. U tom bežanju od sebe, u tom poricanju šta je naša nadublja priroda, stiže se do takve jedne krajnosti, a to je opet za komediju jako plodno tlo i za gledaoca zabavno.
Do koje mere ističete slabosti junaka u predstavi?
– Komedija živi od slabosti. Ona uvek govori o određenim slabostima, manama, izobličenjima, devijacijama. Ovde je ipak u pitanju ljudska priroda i brak kao rezultat određene norme kako muškarac i žena treba da se vole i kako treba da žive. Čehov je do pred kraj života odolevao braku, iako nije bio ženomrzac. Ali, bio je veoma svestan da se ono što se među ljudima dešava, pre svega odvija na planu duše i onoga što osećamo, i da otuda imamo njegov čuveni citat iz jednog pisma: „Ne postoji bolja polovina, postoje trenuci kad ti je dobro sa nekim. Dva minuta, tri sata, sedam dana, pet meseci, ceo život, kako se kome zalomi“.
Sa kakvom introspekcijom, kakvim pitanjima publika može da završi gledanje ove predstave?
– Mislim da u pozorištu, a u komediji naročito, publika može dobro da se zabavi, na svoj račun naravno, gledajuči priču koja se odnosi na nju, i ako treba sebi da postavi neko pitanje, to je „koliko sam ja svaki od ovih ili neki od ovih junaka?“. U toj nekoj situaciji, identifikaciji kroz komediju, kroz humor i smešno, da sebe bolje upozna.
Koliko muzika koju ste odabrali doprinosi utisku o predstavi?
– Ja sam se odlučio za izbor muzike i ono što je za mene zvuk ove predstave, to je harmonika. Narodni instrument koji će od etno motiva široke Rusije do kraja dovesti do jednog jako žestokog, strasnog, Pjacolinog tanga na akordeonu. To je taj zvuk daha, meha, te snage, a vrsta teme i melodije idu od nekog nepatvorenog, autentičnog etno zvuka Rusije, do žestoke strasti kojom se i završava naša predstava – dvobojem koji prerasta u svečano „da“, u spajanje muškarca i žene. Mislim da će zvuk podržati razvojnu liniju dešavanja u obe jednočinke, taj zvuk harmonike će ih objediniti.
Da li ste u glumcima pronašli ono što ste tražili i očekivali? Kakav je njihov odgovor na ono što ste sami zamislili?
– Ja se ovde osećam kao kod kuće. Ovde sam proveo divne godine, radio sam dosta predstava, jednu dečju i nekoliko predstava na velikoj sceni. Svaka od tih predstava je bila veliko iskustvo, ali u jednom periodu sam ovde zaista bio kod kuće, bio sam umetnički savetnik zrenjaninskog Pozorišta. Neke od glumaca sam tada upoznao, nekima sam predavao na akademiji. Sa svima sam u podeli do sada radio osim sa Sanjom Radišić. Ozaren sam njenom ljudskom suštinom, posvećenošću, predavanjem sadržaju, procesu i kolegama. Fantastično je to koliko je velikodušna, plemenita, skromna, koliko je prema sebi kritična, možda i suviše, ali to je i dobro. Fantastična ekipa, zaista, pre svega Jovan Torački koji je prvak ovog pozorišta, a tu su i Nataša Ilin, Ljuba Milišić koji su i „klasići“ i moji dugogodišnji prijatelji. Biseri su mi Mirko Pantelić i Zvonko Gojković koji igraju manje uloge, ali ja sam zahvalan što su poželeli da se igraju sa nama i što su i u tim malim zadacima svesni koliko nas zapravo Čehov obavezuje da negujemo neki odnos prema sebi. Koliki god zadatak da imate u Čehovu, morate jako da očistite svoje glumačke alate, da ste naspavani, da ste u najboljoj formi makar samo morali da prođete preko scene. Kad Čehov nekome da ime, taj ima sudbinu, a da li će da se pojavljuje na sceni minut ili 30 minuta, to za glumca koji ima ispravan odnos prema sebi, prema svojoj umetnosti, na kraju krajeva nije ni važno. Glavne uloge igraju Zvonko Gojković i Mirko Pantelić, samo se to ne pojavljuje tako u našoj predstavi. Za njih su to jednako zahtevni zadaci, jednako uzbudljivi izazovi što se glume tiče. A što se nekog ljudskog kontakta tiče, ja sam među prijateljima. Mi smo bratstvo, a nismo sekta. Ako postoji neka stranka Antona Pavloviča Čehova, tu bismo se svi učlanili, zaključio je Milenković na kraju razgovora.
.gif)
.gif)
