Promocija romana „Opsidijan“ autora Stanka Ž. Šajtinca (1952- 2020) održaće se u četvrtak, 8. juna, u foajeu narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, sa početkom u 19h.
Na promociji romana će učestvovati:
- Uglješa Šajtinac,
- Petar V. Arbutina, ispred izdavača Službeni glasnik,
- Prijatelji iz Pozorišta.
O knjizi „Opsidijan“
Poslednje što se o njemu znalo bilo je to da su ga iskušenici Manastira Sv. Antona viđali kako stoji na litici iznad reke Ardeš i, nepomičan, satima gleda u Sunce. Mirno i uporno. Bez ikakve zaštite. Poslednja suza beše mu okopnela još dok je bio u Laržantjeru.
„Ako bih tražio mesto u koje bih smestio sve svoje detinje ravničarske refleksije, egzaltacije i bolove, onda bi to bila knjiga Rečnik zavičajne fantastike Stanka Ž. Šajtinca. Ni sada ne znam da li je on to banatsku ravnicu proživeo i opisao i u moje ime, ili mi je samo krivo što nikada neću napisati takvu knjigu. Ukoliko bih nekome morao da objasnim šta znači fraza: „Pišem zato što tražim što oštriji bol“, onda bih ga uputio na zbirku priča „Dnevnik melanholije“, knjigu iskonske studeni i iskrenosti koja prevazilazi književnu (i svaku drugu) istinu. Roman „Opsidijan – Faust u tragovima za slepe i slabovide“, završen nekoliko dana pre kraja autorovih zemaljskih dana, kruna stvaranja i duhovna formulacija autorove egzistencije u književnosti i sa književnošću, otvara prostore mnogostruke simbolike i diskretne aluzivnosti na istorijsko vreme, ali i na večitu dramu individue u vrtlozima epohe.
Ovaj roman, sve i da je, Božijom voljom i odlukom, autor još uvek među nama, ne bi dobio nijednu nagradu, jer oni koji nagrađuju ne bi mogli da shvate da su nagrađeni čitanjem jednog ovakvog dela i ne bi mogli da priznaju (i oproste) visoki stepen stilske elegancije u putovanju kroz književno nasleđe i beskrajne predele mističnog i tajnovitog Banata. Imre Kertes u „Trenu tišine“ kaže: „Krudi je svojim Sindbadom opovrgao Kjerkegora: dokazao je da čulna genijalnost i u prozi može da se otelotvori; niz o Sindbadu je najveći donžuanski roman na svetu.” „Čulnost” je veća od genijalnosti, to je kristalizovana suza u piscu, koju je Stanko Ž. Šajtinac nosio čitavog života, jedina plata za književno i životno mučeništvo, kojom je pred Bogom otkupio svoju grešnu dušu.
Možda ovaj tekst liči na epitaf prijatelju, najboljem među nama „slepim i slabovidim”; i treba da liči, jer to i jeste.“ – Petar V. Arbutina
Stanko Ž. Šajtinac
Stanko Ž. Šajtinac rođen je u Zrenjaninu 1952. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Prozu, eseje, pozorišnu i likovnu kritiku objavljuje od 1970. godine. Bio je član Društva književnika Vojvodine. Prevođen je na mađarski i slovački jezik.
Iz bibliografije: „Orosinska dedovina” (pripovetka, sa grupom autora u zborniku Panorama mladih stvaralaca – Ulaznica, Zrenjanin, 1973); „Juvenilna ekspozicija” (drama, Pozorište mladih „Dramska radionica centar“, Zrenjanin, 1993); „Rečnik zavičajne fantastike” (eseji, „Prometej“, Novi Sad, 1998; izborom iz knjige zastupljen je u Antologiji srpskog mikro-eseja XX veka, autora Zorana Bognara), „Prokimenski putopisi” (roman, „Službeni glasnik“, Beograd, 2013), „Dnevnik melanholije” (pripovetke, GNB „Žarko Zrernjanin“, Zrenjanin, 2018). Objavio je knjigu iz teatrologije, „Narodno pozorište Toša Jovanović – Zrenjanin, 1946-200” (monografija, 2006) i publicistike: „Vek organizovane brige o starim licima” (2002).
.gif)
.gif)
