Lutkarska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” imaće premijeru u petak, 25. novembra, u 18 časova na velikoj sceni.
U pitanju je komad rađen prema motivima istoimenog romana Desanke Maksimović „Pradevojčica“, za čiju je dramatizaciju zaslužna Mina Petrić, dok režiju potpisuje Sonja Petrović. Dizajnerka scenografije, kostima i lutaka je Irina Somborac, kompozitor Nenad Kojić, a stručna saradnica za zemljanu arhitekturu je Dragana Kojičić.
Igraju: UNA BEIĆ, PREDRAG GRUJIĆ, NATAŠA MILIŠIĆ, DANILO MIHNjEVIĆ, SNEŽANA POPOV, OLGICA TRBOJEVIĆ KOSTIĆ i MIROSLAV MAĆOŠ.
Inspicijentkinja i suflerka je Aleksandra Šalamon.
Reč rediteljke
Boraviti u Pradevojčici znači živeti u vremenu koje je bilo u suživotu sa prirodom. Raditi ovu predstavu za mene je podsetnik koliko smo se udaljili od sunca, meseca, zemlje, vode, vatre, biljki, životinja… Koliko smo se udaljili od realnih dodira i susreta sa prirodom. U zajednici koju smo u ovoj predstavi konstruisali priroda je događaj, lik, trenutak, lepota, prijatelj, ubica, roditelj, stanodavac… Ona je istovremeno izvor lepote, ali i užasa. Zato priroda nije nešto što „treba čuvati“ nego deo nas, ponekad do te mere da su naša bića ustvari refleksije njenog stanja. To je osnovna stvar na koju treba da nas podseti ova zajednica. Međutim, i ovo za nas napredno društvo ima svoje mane. Ima svoja pravila koja su podređena dečacima i muškarcima. Ali, da nema ali, ne bi bilo ni priče! U toj zajednici živi jedna devojčica Gava koja se nameračila da ta pravila promeni. Pored njenog najvećeg saveznika prirode, jer to što ona traži jeste prirodna stvar, njena podrška je i dečak Buk. Zato je pomalo ovo priča i o velikoj ulozi dečaka u ženskoj borbi za prihvatanje prave prirode žene i prirode uopšte.
Neka ostane ovde upisano da je Pradevojčica moja prva lutkarska predstava. U nadi da će ih biti još mnogo, jer mi je lutka otvorila neki potpuno novi svet u kojem bi se moglo živeti.
Reč dramaturškinje
Roman Pradevojčica Desanke Maksimović odnedavno je u izbornoj lektiri osnovnih škola. Dramatizovati lektiru, za mene, posebno je uzbudljivo, jer predstava pruža deci sliku moguće interpretacije pročitanog dela i razmaštavanja njegovih motiva. Ona ima moć, čini mi se, da produbi ljubav prema čitanju, kao i prema pozorištu. A neminovno poređenje literarnog predloška i scenskog dela, u slučaju Pradevojčice može dodatno da doprinese kritičkom promišljanju sadržaja. Naime, Desanka, u duhu ženskih romana o odrastanju odlučuje da završi Pradevojčicu venčanjem devojčice Gave. Mi biramo da ispričamo drugačiju priču. Onu u kojoj rešenje za srećnu budućnost nije venčanje već suživot sa prirodom, radoznalost i borba za samoostvarenje.
O ekologiji procesa
Ekološko pozorište nije samo pozorište koje se bavi ekološkim temama, nego i ono koje se trudi da u što većoj meri koristi prirodne materijale: pa tako, svetom u kome odrasta devojčica Gava dominira gušter od jute postavljen na drvenu pokretnu konstrukciju; lutke su napravljene od starih kartona za jaja koju je cela ekipa predstave sakupljala, a bojene su prirodnim ručno ceđenim pigmentima iz zemlje; šišarke – kosa žena stigle su sa Ostrva Krk i Malog Lošinja; slama i kanapi – brada Vrača iz sela Vizić; grane – noge životinja birali smo po raznim šumama i baštama Zrenjanina; u svojoj jutanoj pećini Gava crta vojvođanskom zemljom pretežno sa Titelskog brega. Na sceni se pojavljuje i voda – žuta zrenjaninska, čime rediteljka skreće pažnju i na dugogodišnji problem grada sa pijaćom vodom. Tim je radio sa ciljem da u toku stvaranja predstave pokuša da ostavi što manji otisak na planetu Zemlju, a elementi predstave nakon svog života mogu biti ponovo iskorišteni, reciklirani ili vraćeni prirodi.
Irina Somborac i Dragana Kojičić
NP „Toša Jovanović“
.gif)
.gif)
