Sasvim dobro skrojen i utegnut komad savremenog pisca Remi de Voa iz života francuske radničke i malograđanske klase, o socijalnim dosetkama, crno-humornom snalaženju ali još više o žovijalnoj svakodnevici, izvorno je, svakako, mogao da se igra u formatu vodvilja.
U srpskoj verziji istog teksta, čiji je protagonist rediteljka Olivera Đorđević, uveren sam da je pravi okvir ipak morala da bude crna komedija, koja bi bolje opisala obim i dubinu naše verzije tranzicionih nevolja. Jer, zakoni žanra, vodvilja, imaju svoju logiku i mehaniku, koje nisu baš kompatibilne sa srpskim realnim i pozorišnim iskustvom. što se naročito videlo u finalu ove igre, iza koje proviruje personalna socijalna drama, kada je kalambur pretio da pređe u neukus (kupus, pljuvanje, kostimografska konfuzija…) i scenski haos. Dakle, ovaj francuski tekst liči na našu stvarnost, ali je u bitnim detaljima mnogo različit!
Ali, pođimo redom. Komad „ Prs`o“ počinje tako što Kristin (Sanja Radišić) dobija otkaz u poznatoj firmi, a njen muž Frederik (Saša Latinović), programer, postaje đubretar. Luckasta ideja Kristinine prijatelјice Keti (Nataša Luković) o samoubistvu kao „nezgodi na radu” postaje zamajac raznih suludosti, od kojih je početna ona kako Frederika treba neko vreme odložiti u ostavu. I potom uzeti novac od osiguranja. Ne treba ni reći da ovako „genijalan“ plan nikako neće ići svojim tokom, već će izazvati niz lančanih urnebesa. Pisac sasvim konzistentno i duhovito razvija osnovnu radnju – pažlјivo bira likove i tempira radnju, uspostavlјajući pravu dozu komične napetosti. Mladi bračni par, njihovi prijatelјi, komšije, roditelјi, nezaposlenost, lјubav i dosada, sasvim su adekvatan ambijent za jednu paranormalnu situaciju. I radnja komada se razvija i odvija po logici komedije, sve do momenta kada se žanr/vodvilj sukobi sa logikom srpske tranzicije, koja nije nimalo lepršava. Srećom, taj diskontinutet se dogodio na samom kraju komada.
Zrenjaninski glumci dobro slede intencije koje im autor teksta daje. Imaju lakoću, nepretencioznost, lep partnerski odnos. Sve funkcioniše dobro sve do pred sam kraj kada vodvilj sklizne u kalambur a ovaj u …
„Bazna“ glumačka postavka – Sanja Radišić i Saša Latinović, kao socijalno zakinuti par, imaju zadatak da budu što manje smešni, zato da bi drugi bili smešniji i apsurdniji (u čemu uspevaju, naročito Sanja Radišić koja igra na ivici žanrova, dok Latinović do istog stiže na drugi način, tako što suzbija u sebi vodviljski gen). Međutim, sve i svi oko njih, postaje sumanutije i apsurdnije. Retardirani Frank, igra ga Zvonko Gojković, svoju umrlu majku u „suspendovanoj“ sobi pušta da „bubri od zdravlјa“ kako bi on i dalje dobijao penziju, postajući istovremeno fanatik i bolesni zavisnik od kompjutera. Gojkovićeva uzdržana i „odsutna“ gluma, sa elementima joneskovštine, deluje kao nastavak role iz predstave „Večera budala“. Prepoznatljivo ali urnebesno.
U to jezgro komediografskog sižea i stila potom se furiozno uključuju Dejan Karlečik kao Fabris, doktor i Kristinin nestrpljivi udvarač, i Stefan Juanin kao Žan Bernar, pseudo-sindikalac, Frederikov kolega, prijatelј i Kristinin trapavi udvarač. Njihovi likovi ali i ova dvojica interpretatora, presudno prevode „PRS`O“ u vodviljske vode, sa vidnim ubzanjem i fejdoovskim sinkopama. Obojica su dobro apsolvirali žanr, mada se da nazreti i pojava glumačkog manira iz sličnih uloga. Jesu smešni i prisutni ali.. Između njihovog pristupa i gesta stoji i Nataša Luković, kao priglupa, nespretna ali pohotna Danijela, koja se preliva preko svih aktera i zbivanja. Ona to radi sa merom i dovoljno kontrole fizičkih i govornih manifestacija kojima obeležava lik.
Posebno zanimljiv segment ove komedije, izborili su i oživeli, Jovan Torački, u ulozi Žorža, koji trapavo kvareći nameštaj po ćerkinom stanu, zapravo razbija čamotinju „ožalošćene“ posete, a istovremeno se suprostavlja „diktaturi“ svoje goropadne žene (igra je dobro, sa laganom samoironijom ), s kojom je u braku 40 godina. U igri Toračkog se prepoznaje gest i stil dobrog glumca koji, ovoj predstavi, mikro detaljima unosi u kontekst niti koje drže dignitet zbivanja.
Ovaj vodvilj je igran u dizajnu Diane Radosavljević Milović tako što je scenogarfski deo bio prihvatljiv i fukcionalan, čak i više od toga, dok je kostimska postavka, sve do pred kraj, delovala skladno i pitko, da bi se spotakla u završnom „presvlačenju“ Toračkog i Kovačev Čelareve.
I za kraj, ako se, ili kad se, koriguju izvesna, ne i brojna, rediteljska, a shodno tome i glumačka, preterivanja i preglumljavanja, ovo se izvođenje, unutar svog žanra, može smatrati apsolviranim.
Piše književnik i kritičar Zoran Slavić
.gif)
.gif)
