68. FESTVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE
DNEVNIK KRITIČARA – DAN 2.
„Maestro“
Narodno pozorište Sombor; režija Milan Nešković
.jpg)
Milan Konjović, veliki majstor gustog kolorita, moćnog gesta i dubokog pejsaža, Somborac, Bačvanin, Vojvođanin i Srbin, uprkos širokoj prihvaćenosti od kritike i ljubitelja slikarstva i dalje je čovek čiji život predstavlja, ako ne enigmu, onda prilično nejasnu činjenicu. Milivoje Mlađenović, autor teksta, koji je manje drama a više aluzivno-asocijativna fantazma, odlučio se da nas približi svakodnevnici velikog slikarskog maga tako što je zašao u, izmaštao i zamislio, njegov unutrašnji svet, onaj koji je postojao izvan, i često nasuprot njegove oficijelne biografije. Konjovićev emotivni i intektualni “dijalog” sa svetom i vekom, zapravo sa Somborom, Parizom, Srbima i Mađarima, komunistima i onim drugima, posebno sa ženama i običnim Somborcima, rezervoar su umetnikovih uspona i posrnuća, muka i ozarenja. I svakako su bitni za ukupnost onoga što bi se moglo nazvati “fenomen Konjović”. Za zažaliti je, možda, što Mlađenović, u istom stilu, nije dublje zašao u artističku intimu, odnosno skrivene trezore slikareve “umetničke radionice”. Što ne znači da jednog dana neće i to učiniti.
Takav iskričav, maglovit, fragmentaran, impulsivan i snohvatan Konjovićev unutrašnji svet, rekao bih od lica i naličja života u sebi i sa drugima, Mlađenović je sklopio u pozorišni format koji umesto klasične dramaturgije počiva na fluidnoj orkestraciji mikro medaljona koji sačinjavaju svemir maestrovog života. Života koji je zvedano nebo prepuno planeta, kometa i zvezda padalica. Dakle, takav zavodljiv, ali i pomalo porozan i kao magma nestabilan scenski predložak isporučen je reditelju Milanu Neškoviću. Koji se, nadahnuto i promišljeno opredelio da ponuđeni dramski format odigra i “učvrsti” sa dve noseće dramatruško-rediteljske intervencije. Kada je u pitanju misaona okosnica predstave, Nešković je namerio i uspeo u tome, da kao središnu transferzalu predstave postavi logiku unutrašnje borbe umetnika sa sopstvenim egom, odnosno sa ljudima koji ga (ne)vole, okolinom, epohom i nacionom.
Kada je u pitanju forma u kojoj će sabrati Konjovićeva snoviđenja, afekte i efekte Nešković poštuje difuzno rešenje koje Mlađenovićev tekst zagovara. Zadovoljava se se time da tu rasutu i maglovitu inscenaciju presloži, tematizuje, prostorno oblikuje, scenski utopi u jedinstven pomalo nadrealni sfumato – koji se vrti oko centralne ose koju predstavlja sam maestro Konjović. Oko njega se, kao centra ličnog umetničkog svemira, okupljaju i nestaju ostali. A možda je moglo i drugačije. Rad dramaturškinje Sare Radojković je ipak Neškovićevo opredeljenje. Jer, ovo što napominje kritičar je, ipak, neka druga tema. Povodom predstava koja je dobra i izazovna.
Lik Milana Konjovića, njegovo unutrašnje, insajdersko, mada ne i bizarno, “lice”, provereni i suvereni Saša Torlaković gradi stameno, sa puno unutrašnjeg opravdanja, dovoljno utemeljeno i u vremenu i duhovnom prostoru. Glumac u svakom trenutku ispunjava lik snagom i težinom konjovićevske bitnosti. Mada i možda, ovom pozorišnom Konjoviću ne bi smetala dodatna nijansa žuči i drčnosti koja je krasila “živog” i pravog maestra.
Biljana Keskenović je odigrala Emu (Konjović) diskretno i elegantno, kao ženu u senci velikog slikara, rediteljski inteligentno podržanu i definisanu. Ivana V. Jovanović donosi novinarku, lik koji smisaino povezuje “rasutu” dramaturgiju dela “Maestro”, živahno, ponekad i pomalo iritantno, ali veoma gipko i dinamično. Marko Marković, od epizode poštara Maksimilijana efektno pravi niz humornih medaljona koji donese “rastrežnjujuće” oaze u uskovitlanoj fantazmagoričnosti Konjovićevog kosmosa. Srđan Aleksić je kao “najbolji prijatelj” markantan u liku koji je dosta nejasno definisan, dok je Bumbara, u kome je sintetisano neko drugo lice Sombora, Aleksandar Vučković prikazao kao nervoznog i neostvarenog čoveka. Vanja Nenadić je Kritičarku, po rediteljskoj intenciji, donela u funkciji Maestrovih “pobuda”, ženstveno i povodljivo. Živopisan i lokalno prepoznatljiv lik Ćire Falcione, smireno i ravničarski donosi Mihajlo Nestorović.
Ukupnom, dobrom utisku o ovoj scenskoj priči o “unutrašnjem” Konjoviću, znatno je doprinela ekspresivna scenografija Vesne Popović, naročito “navlačenjem” maski na “poštene građane Sombora”, čime se podsmešljiva nadrealnost, primerena Neškovićevoj kreativnoj drskosti, lakše uspostavlja. Kostimi Biljane Grgur, bili su uklopljivi u nad(realni) scenski iskaz Mlađenovića i Neškovića.
Zoran Slavić, kritičar i publicista
Raspored izvođenja PREDSTAVA i PRATEĆI PROGRAMI 68. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine
.gif)
.gif)
