Pozorišna kritika - o kreativnosti u novim predstavama zrenjaninskog pozorišta

BAJKA O MRTVOJ CAREVOJ KĆERI

Dok u profesonalnom delu kulturne javnosti, ako tako nazovemo institucije i zaposlene u njima koji su angažovani na kulturnoj „proizvodnji“ ili proučavanju i zaštiti iste, traju dosta opravdane jadikovke na finansiranju i opštu, državnu, (ne)brigu, ipak je znatno manje kritičkog razmišljanja o sopstvenim artističkim i kadrovskim sposobnostima i potencijalima.

Zrenjaninsko pozorište „ Toša Jovanović“ je u međuvremenu izvelo dve premijerne predstave. Obe su pokazale različite mogućnosti, ne podjednako dobre, kako prevazići ova „oskudna“ vremena. Jedna sledi svoju konzistentno dobru programsku politiku, dok druga pokazuje izvesnu zbunjenost u vremenima besparice!

Dramska scena pozorišta „istrčala“ je u gledalište sa „pozajmljenom“ predstavom, inače da kažem unapred, dobrom i ekspresivnom, „ Bajka o mrtvoj carevoj kćeri“. Nju je po tekstu Nikolaja Koljade uradila Agencija „ Kinozoik“. U ovom izvođenju, sa mnogo vrlina, počevši od snažnog teksta ruskog savremenog pisca Nikolaja Koljade, koji u crnohumornoj vizuri jednog čehovljevljevskog čitanja beketovske apsurdnosti pogleda na života savremene magrinalizovane Rusije, preko dobre i moderno svedene glume, u kojoj prednjače Teodora Ristevski i Pavle Jerinić, dok sasvim korektno glume i Iva Kevra i Milan Vučkovič, traje uznemirujuća predstava koju u značenjskom i stilskom jedinstvu vodi rediteljka Nataša Radulović.

U scenografsko i kostimografskom minimalizmu, u namernom skučenom igralištu/gledalištu, odigrana je predstava o egzistencijalnom posrtanju, apsurdne rusko-evropske, nedramatične ali vrlo drastične fabule, sa same ivice savremenog života nekih današnjih mladih ljudi. Koji žive i Rusi, koja je jeste i nije deo savremenog sveta, u kome neki nama, istovremeno poznati i nepoznati, daleki i bliski mladi ljudi, u nekom sanatorijumu, u kome otuđene mlade osobe žive vegetirajući u životu, koji se sastoji od „poništavanju“ života pasa i ali i drugih ljudi, što se se sve odvija u predelima egzistencijalne obesmišljenosti.

Dakle, u putanju je je dramatična tema koja upozorava epohu da se na njenim marginama dešavaju upozoravajuće drame malih ljudi. I tako dalje.. – što bi značilo da je sa predstavom „ Bajka o mrtvoj carevoj …“ sve u redu. I u čemu je onda problem? Po meni, naše je pozorište, čak u ovi oskudnim vremenima moralo u ovoj predstavi da učestvuje i na kreativan način. Samo toliko.

PREDSTAVA DRUGA – „KUĆA BROJEVA“

Lutkarska scena je, nastavljajući programsku politiku koja spaja savremene tokove pozorišta za decu, ali i diskretan ali uporan pedagoški uticaj i obuhvat, realizovalo predstavu „Kuća brojeva“ Ivane Koraksić, koja je napisala tekst za nju i režirala je. Namenjena najmlađem uzrastu, premijerno izvođenje je pokazalo da su kreatori vrlo dobro pogodili i formu i scenski izraz, ova predstava popunjava programski dijapazon, kao i starosni obuhvat, koji ovo pozorište već duže vreme uspešno gradi.

Jedostavna, upućena na vizuelne atrakcije i muziku „Kuća brojeva“ uspešno animira dečiju pažnju. I podstiče interaktivnost. Jednostavna u strukturi, možda čak previše jer današnja deca dolaze iz sveta medijskih izazova, ova igra za decu i sa decom, ipak uspeva da ritmom, šarenilom ali najviše glumačkim trudom drži pažnju do kraja scenskog dešavanja.

U dobrom timu izvođača ovog se puta više istakla Senka Petrović kao Petra. Bila je puna pozitivne scenske energije. Tatjana Barać, Alek sandar Dragar i Kristijan Kardoš bili su na svom standarom nivou, što znači vrlo profesionalni i precizni. Dizajn lutaka i scenografija Filipa Jeftića, korektni. Ambijent je likovno precizno uradio Flora Viorel.

Ova lutkarska predstava, mala, nepretenciozna ali pogođena i dobro realizovana, u istim oskudnim vremenima iz najave, u istom pozorištu, objašnjava ono što sam na početku mislio – o unutrašnjim kreativnim potencijalima.

Zoran Slavić, književnik i publicista