Narodno pozorište – Narodno kazalište – Nepszinhaz Subotica
SIMFONIJA NEVERBALNOG TEATRA
„ŽIVI PESAK“
Po motivima Ota Tolnaija i Pala Petrika
Pre nego što ispišem pohvalu subotičkoj predstavi „Živi pesak“ potrebno je objasniti i pozorišni koncept koji je u odabiru predstava primenio selektor ovogodišnjeg Festivala Vlatko Ilić, reditelj i pozorišni pedagog, koji je za FPPV izabrao i slogan „Sve pozorišne mašine: priče, slike, afekti“. On kaže da „pozorište mora da omogućava iskustvo drukčijeg življenja u svetu u kojem bi se ljudi zaticali… odnosno da publici ponudi više od puke zabave“. Što je i posvedočilo i izvođenje predstave „Živi pesak“, a istovremeno, na neki način, objasnilo i ovogodišnji izostanak teatara iz Kikinde, Vršca i Zrenjanina. Što, verovatno, nije usledilo zbog izostanka kvaliteta, već iz razloga repertoarskih koncepata.
Istini za volju Ilićeva sintagma „pozorišne mašine“, kao posledice modernih vremena, rekao bih, vuče korene još iz sinkretičke faze u razvoju umetnosti, iz ranih vremena zajedničkog i ritualnog „nastupanja“ igre, slike, muzi ke i plesa. Međutim to nije smetalo subotičkim artistima da u „Živom pesku“ savremenoj publici dočaraju magičnu snagu savremenog scenskog čitanja pozorišta i života.
Ova čudesna scenska vizija, sasvim u okvirima neverbalnog teatra, nastala na matrici snohvatne poezije književnika Ota Tolnaija, prošarana i „uramljena“ u likovni panoptikum slikara i scenografa Pala Patrika, upotrebom raskošne „pozorišne mašine“, kojom je upravljala Kinga Mezei, ostvarila se kao prava simfonija „ponovnog začaravanja sveta“.
Za one koji nisu gledali ovu predstavu, pokušaću da definišem elemente koji je karakterišu. Priče, dakle nema jer poezija, ovog puta Tolnaijeva, ona najčistija i nema temu, ona ima samo „inscenaciju“ osećaja, efekata, pomisli, slika, metafora i „muzike“. Tolnaji u „Živom pesku“ izvire iz kontrapunkta vojvođanskog varoškog iskonskog života, juče/danas, ovde i svuda. Sve to je uklopljeno u etnografiju i svet ambijentalnih predmeta, koji su istovremeno i igrajući elementi, scenografski okvir i opredmećenosti samostalnog života stvari. Te sekire, testere, stoličice i stolice, vinske flaše, natege, prozori, vrata, marame, suknje, lažne ptice, jaja, rakijske čaše, „brice“, pegle, žive kao deo ukupne imaginacije (nad)realnog sveta ravnice, kao deo simfonije ovog snoviđenja, ali i kao samostalni i autonomni govor stvari, tog uporedno sveta koji postoji i (ne)zavisno od ljudi. Dramaturgija tog prožimanja akcije, efekata, artefakata i glume, zahvaljujući i Tamašu Olahu, delovala je logično i dobro terminirana.
A te ljude, tipične, ali i neobične i univerzalne, igraju, tumače, stvaraju i žive, u ovoj scenskoj viziji, koju ona stvara, pre svega zamišlja, inscenira i sama, direktno na sceni, izvodi Mezei Kinga, a zatim i Tamaš Hajdu, Ervin Palfi i Nandor Silađi. Čine to pantomimski, koreografski, baletski, igrajući ali pre svega glumački, snagom izraza, iskrenosti, istinitosti, vere o onome što rade. Do, i preko granice umetničke i ljudske, scenskog življenja. Ovo teatarsko zbivanje, i imaginarno/stvarni prostor, četvoro glumaca je ispunilo temama, simbolima i metaforama iskonske i artističke duhovnosti. Ali, one očišćene od banalnosti prolaznog. (Pre)ostala je sama poetska i iskonska srž arhetipskog između života i smrti. Ima razlike u intenzitetu, snazi i načinu njihove igre, ali ipak preteže jedinstvena celina predavanja i davanja u pozorišnom sistemu i „mašini“ ove predstave. Zato ne bi bilo pravedno insistirati na razlikama. Izuzev u udelu Kinge Mezei, kao rediteljke i glumice, koja je u sastavljanju „Živog peska“ i njegovom realizovanju bila najzaslužnija.
Scenografiju, koja je veoma važan i interaktivan deo ovog impresivnog projekta, uradili su, zapaženo, Kinga Mezei i Peter Ondrašek, dok je Erika Janović kostime efektno kreirala kao stilizovane varoške artefakte. Muzika Alberta Markoša i Silarda Mezeia, „potpomognuta“ Monteverdiem, Stravinskog, Šubertom i Eneskuom, bitan je i impresivan deo ovog izvođenja.
U narednim danima festivalskoj publici ostaje da se uveri kako selektorov koncept i izbor funkcionišu u predstavama „verbalnog“ formata.
Zoran SLAVIĆ, književnik i pozorišni kritičar
Foto: Narodno pozorište Subotica/Igor Preradović
.gif)
.gif)
