Drama na srpskom, Narodno pozorište – Narodno kazalište – Nepszinhaz Subotica
SCENSKI VASKRS ALEKSANDRA POPOVIĆA
Aleksandar Popović „KUS PETLIĆ“, režija Milan Nešković
Pre nego što iskažem svoje, pozitivno, mišljenje o predstavi subotičke drame na srpskom „Kus petlić“, koja je prošle sezone (za)dobila više „Sterijinih“ priznanja, ipak nekoliko reči o promeni „garda“ selektora ovogodišnjeg Festivala. Što u osnovi ništa ne utiče na validnost Ilićevog prvobitnog selektorskog koncepta o „pozorišnoj mašini“, kao posledici modernih vremena“. Mada njegova najnovija izjava „Nije bilo koncepta koji je prethodio selekciji, niti je moj ukus bio presudan…“ na izvestan način deluje nekonzistentno i uvodi nekoliko upitnika. Ali to za publiku nije presudno. Možda za izostavljena pozorišta?
No, ta nijansirana distinkcija ne dovodi u pitanje impresivan utisak koji je drugog Festivalskog dana, proizvelo izvođenje komada Aleksandra Popovića „Kus petlić“, koji Aleksandra Popovića, velikog dramskog autora, posle decenija izbivanja vraća u vidokrug kulturne javnosti. Izvestan „pritisak“ na recenzenta/festivalskog izveštača imao je, međutim, snažan eho „Sterijinih nagrada“ koje prate ove Subotičku predstavu. Uz zadovoljstvo da su nam se kriterijumi i favoriti, uglavnom, podudarili.
Dela Aleksandra Popovića, srpskog dramskog pisca, (napisao je preko pedeset pozorišnih komada), odlikuje dramaturgija, kojom je u posleratnoj srpskoj literaturi ostvario velik broj dela sa savremenom tematikom. Izdvaja se živom, govornom jezičkom ekspresijom, kao i opredeljenošću da satirično oblikuje i savremeni građanski i malograđanski život. Podsećam na dela iz perioda u kome je nastao i „Kus petlić“ – Razvojni put Bore Šnajdera, Druga vrata levo, Ljubinko i Desanka, Bela kafa i Mrešćenje šarana. Može se, takođe, reći da je Aca Popović živeo na način onog što je pisao. Radio je molerske, asfalterske, zidarske, cinkografske, staklorezačke poslove. Ali je, zbog svoje ideologije, bio pod budnim okom tadašnjeg režima. Bio je do kraja života pravi komunista ali ga to nije sprečavalo da bude nemilosrdni kritičar tadašnjeg društva i vlasti, koja je brzo izneverila ideje i „parole“ iz ratnih i revolucionarnih vremena. Živeći u veri u ideje komunizma i humanizma, Popović je ukazivao na zloupotrebe i devalvacije istih. Kao književnik osluškivao je kako se ideje i njihova zloupotreba lome na periferije gradova ili palankama srbijanskog društva. Slamajući ljude i sudbine, Popović je bio angažovani posmatrač, učesnik i „zapisničar“ tog života. I, naravno, izvrgavao ih smehu, sarkazmu i satiri.
Priča o periferijskim gubitnicima/dobitnicima posleratnog vremena, Drugog svetskog rata, koji participiraju deliće “plena“, naslage prošlosti, nesređene bračne i ljubavne odnose, kao i ostale socio-psihološke okolnosti i zavisnosti, poslužila je reditelju Milanu Neškoviću, kao i dramaturškinji Maji Todorović kao predložak za ovu Subotičku predstavu.
Svesni da su kontekst vremena koje tretira, ali i onog u kome je napisana drama, već skoro sasvim „izvetrili“, Nešković i Todorovićeva su dramske tokove usmerili ka ličnim i posebnim životnim nevoljama i nepogodama koje doživljavaju pojedinačni mali ljudi. Što se pokazalo kao efikasno i funkcionalno. Međutim, ovaj tandem je, možda, ispustio da učini još jednu potrebnu intervenciju. Naime, Popovićev tekst, nastao pre trideset godina, nosi u sebi izvesnu raspričanost i ekstenzivnost, koje su pomalo disharmonične u odnosu na estetički i dramaturški kontekst savremenog vremena. Zato pojedini delovi u izvođenju ovog „Kusog petlića“ deluju kao prazan hod. Što je jedina bitna zamerka ovog recenzenta „Sterijinom“ slavodobitniku.
Reditelj ove predstave Milan Nešković je, pored rečenog pomeranja fokusa komada sa društveno-ideološkog konteksta na ljudske tragikomične situacije, ciljano i uspešno odabrao glumački sastav koji će posvećeno i samosvojno odigrati Popovićev „igrokaz“. Sa tako uverenim ansamblom on je, u osnovi tragičan zaplet“, prikazao u humorno-ironičnom tonu, koji se prepliće sa situacijama i inscenacijama primerene savremenom medijskom kontekstu.
Tako se, pomalo anahroni siže pretočio u intrigantnu i podsmešljivo-gorku storiju o izneveravanju ljubavi, prijateljstva i snova. Unošenjem modernijih scenskih rešenja, neka su i iz drugih video medija, Nešković pojačava otklon od klišea u izvođenju Popovićevih dela. Muzički „inserti“, pomalo karikiranih šlagera, imali su skoro brehtovsku dimenziju i funkciju. Birajući ovo pozorište, naročito konkretnu glumačku ekipu, odanu, posvećenu, zanesenu i disciplinovanu, koju predvodi Minja Peković u ulozi Milje Bušatlije, izbeglice iz rata, koja svojim jezičkim osobenostima i zlopaćenjima, daje osobenu boju sudbini ljudi-žena na periferiji velegrada, Nešković je dobio noseći stub svoje vizije ovog komada.
Sterijanski žiri je nagradio i Srđana Sekulića za ulogu Komnena Barjaktara, zasluženo, kao glavnog manipulanta ove periferijske drame, ali, čini mi se, da je i Igor Greksa, kao đakon Avakum, naravno ne samo zbog nage scene koju ima, značajan „zglob“ ovih popovićevski „izneverenih nadanja“. Veliki i uzvraćeni trud pokazao je Dimitrije Dinić kao Pile Kopile, dok je Sanja Moravčić, kao Selena, Seja Batrićeva, bila uverljiva zavodnica, izdajica i prevrtljivica. Miloš Lazić, kao Johan Šuster, Nemac, iz i posle rata, dobro uklopljen.
Kostimi Biljane Grgur su vidno i paradoksalno uspostavljali i istovremeno remetili ravnotežu sadašnjeg i prošlog vremena što je uspevala i scenografija Marije Kalabić. U predstavi koju je publika gledala sa scena imajući tako privilegiju da intenzivnije oseti „ukus i miris“ Popovićeve drame.
Zoran Slavić, pozorišni kritičar
Foto grafije preuzete sa sajta: Narodno pozorište Subotica
.gif)
.gif)
