Pozorište „Deže Kostolanji“
Po dramaturškom predlošku Goli Kornelije, Olaha Tamaša i Urban Andraša
„Vitezovi Lake male“, režija i scenografija Andraš Urban
PROVOKACIJA, PARODIJA I KULTUROLOŠKA OBDUKCIJA
Ovaj ambiciozan, zahtevan i „glomazan“ scenski projekat, po dometima i raznovrsnosti tekstualnih, vizuelnih, kulturoloških i teatarskih elemenata, ostavio je impresivan, čak i dopadljiv, utisak na Festivalsku publiku, mada, uveren sam, iz vrlo različitih i podeljenih razloga. Zapravo ubeđen sam u to jer reditelj ove predstave, Urban Andraš i pozorište „Deže Kostolanji“ preispituje odnose između stvarnosti i teatra ne pristajući da bude imitacija života i puka zabava.
Operetska obloga, „Laka mala“ iz 1926. godine, kompozitora Bele Zerkovica, prema libretu Lasla Silađija, koja je, dopadljivo povezala ovu opstruktivnu pozorišnu akciju na sistem pozorišnih, estetičko-etičkih, političkih i šire uzevši kulturoloških naslaga, zabluda i „nepravdi“, prevashodno unutar entiteta vojvođanskih Mađara, možda i Vojvodine, doprinela je gledljivosti ovakvog angažovanog teatra, ali istovremeno je, čini mi se pomalo, i zametnula provokativnu oštricu koji autori ovog dramata upravljen prema hipokriziji, kiču i ostalim antihumanim oblicima današnjeg pozorišta, ali i ukupnog društva u nas.
.jpg)
„Vitezovi lake male“, započinju fingiranom sindikalnom glumačkom pobunom protiv sopstvenog pozorišta i reditelja (Urban A.), sa kojim su postigli najveće uspehe. Međutim, odmah postaje jasno da su bunt i protest, namerno „vulgarni“, eksplicitni i razgolićeni, zapravo delovi konceptualnog i estetičko-političko-kulturološkog suprotstavljanja vladajućoj institucionalnoj, privatizovanoj i neslobodnoj umetničko/pozorišnoj praksi. Provokativni i direktni iskazi ansambla, nalik horu lično i staleški nezadovoljnih glumaca, premda predugi, stvaraju uverljiv i indikativan kontekst i podtekst za narednu fazu parodiranja arhetipova klasične popularne kulture prošlih epoha. Koje još žive, naročito kao delovi kulturološkog miljea vojvođanskih Mađara. I ne samo njih.
Oštrica ismevanja operetskih klišea ubrzo prelazi i na teren malograđanske estetike. Potom se „kolektivna mašina“ na čelu sa Urban Andrašem okreće i sličnim hipokrizičnim, malograđanskim i stereotipskim stanjima i situacijama u pojedinačnim životima, pozorištu, umetnosti, institucijama, politici i vlasti. Autoironija ide sve do „bogohulne“ dekonstrukcije posete Mikloša Hortija regenta fašističke Mađarske i ratnog zločinca, na subotičkoj operetskoj predstavi.
Egzibicioni nastupi vrsnih glumaca iz „Deže Kostolanji“, sa kombinacijom pevačkih operetskih i šlagerskih numera, cirkuskih veština, prizorima iz vodvilja, čak i duhovitim pričanjem anegdota i viceva, bila je dobra prilika da oni demonstriraju svoju perfekciju u širokom dijapazonu scenski i zabavljačkih veština. Ipak, ideja predstave o parodiranju i ismevanju kiča, malograđanštine, dvoličnosti i opšte laži, sve vreme je prisustvom upozoravala da neselektivno i nekritičko predavanje zabavi ne prolazi bez posledica. Masovna i popularna kultura ovim su načinom stavljene na neumoljivi rendgen. Jer od teatra se danas zahteva da bude prevashodno zabavan,
Pored ironije i permanentne demitologizacije mnogih istorijskih, nacionalnih i kulturoških „nedodirljivih istina“ vojvođanskih Mađara, na čemu im možemo pozavideti, Urban & company se podruguju, u navodnoj sociološkoj studiji o negativnom učinku „porno-pozorišta” na erotizam u kulturi – pa i seksualnu produktivnost – vojvođanskih Mađara. Što se nikako ne odnosi na nas, jer naša potentnost neupitna!
Konačno, gledali smo jednu angažovanu, nadahnutu, autoironičnu, zahtevnu ali ipak i zabavnu predstavu koja je imala u sebi ugrađenu subverzivnu potrebu preispitivanja pozorišta u koje idemo, sebe samog i društva u kome živimo. Iz kvalitetnog i multitalentovanog ansambla ovom se recenzentu više od ostali dopali Kučov Boris, Verebeš Andrea i Mesaroš Gabor.
Zoran Slavić, pozorišni kritičar
Fotografije preuzete sa sajta: http://www.kosztolanyi.org/sr/predstave/sindikat/
.gif)
.gif)
