Pozorišna kritika: „O neurozama savremenog života“

Pozorišna kritika novog komada Narodnog pozorišta Toša Jovanović – „DEČKO IZ POSLEDNJE KLUPE“ 

„Savremeni španski autor Huan Majorga, poznat i kao scenarista znatnog broja filmova, umnogome fokusiran na pitanja morala i socijalnih „normalnosti“ današnje španske i evropske srednje klase, u komadu „Dečko iz poslednje klupe“ ispisuje nepatetičnu i pomalo ironičnu scensku priču o raznovrsnim manipulacijama koje nagrizaju urbanu civilizaciju. U paralelno vođenoj radnji, Majorga fragmentima iz života dve porodice i detaljima koji prate bizarnu saradnju jednog profesora sa kontroverznim „dečkom iz poslednje klupe“, pokazuje i razotkriva kako socijalno-etička patologija postoji i traje ispod površine svakodnevnog života. U Španiji ali, sigurno je, i kod nas.

Pored izvesnog broja literarnih opštosti, kao što je proces razotkrivanje onog što se krije iza fasada naizgled harmoničnih brakova i porodica, Majorga akcenat stavlja na narastajući društveni fenomen neskrivajućeg zavirivanja u ljudsku intimu, kao što, kao plan i koncept, sprovodi njegov (negativni) junak Klaudio, dečko iz poslednje klupe. Taj isti, na početku simpatični autsajder, saučestvuje i u drugoj manipulaciji, zajedno sa svojim profesorom književnosti Hermanom. Ta, naizgled književna igrarija unutar školskog sistema i programa, pretvara ovu dramu u neurotičnu povest o manipulantima koji postaju i sami žrtve svojih nekontrolisanih i nečasnih radnji.

Huan Majorga gradi svoju scensku viziju bez previše dramatičnih i tragičnih valera i poteza, sa uverenjem da će inteligentan i empatičan gledalalac lako i brzo shvatiti laganu ironičnost kojom je ovaj komad prožet, odnosno doživeti pravu i jedino moguću katarzičnost ovog dramata.

Rediteljka Tijana Vasić je u potpunosti prihvatila autorov naizgled jednostavni i lepršavi stil nedramatičnog saopštavanja i opisivanja socijalne patologije srednje klase, negde u Španiji, i Evropi, i kod nas, i napravila tečnu, brzu i ekonomičnu predstavu. U kojoj publici scensko vreme brzo protiče, psiho-socijalno-vaspitni konflikti se odvijaju u „bezbolnom“ pakovanju, dok je „katarzičnost ovog dramata“ ostavljena za kod kuće! Ovaj je autor imao neodoljiv utisak da je u ovoj, inače dobroj predstavi, sve bilo kao u nekoj instant verziji, kojoj je potrebno da se „rastvori“ u ličnoj emotivno/intelektualnoj laboratoriji. U mom je slučaju taj recept dobro funkcionisao. Doživeo sam „Dečka iz poslednje klupe“ kao uspešnu senzaciju.

Taj, uslovno rečeni, dramski minimalizam skoro unisono je sproveden u svim segmentima ove uspešne predstave. Pre svega unutar glumačkog ansambla koji je delovao uigrano i disciplinovano, sa malim nijansama u temperovanjem rola koje su donosili. Predstavu su obeležili najmlađi, pre svega Nikola Mijatović čiji je Klaudio građen na samoj ivici između žrtve i saučesnika. Rafu mlađeg je Milan Kolak doneo sa izraženim sposobnostima transformacije iz žrtve u osvetnika. Nataša Ilin i Sanja Radišić, odigrale su Ester i Huanu sa izraženom kontrolom emotivnih raspona, nameno izdržano i defanzivno. Dejan Karlečik, kao Rafa stariji, više, i Danijel Kovačević u ulozi profesora Hermana, manje, na trenutak su dopuštali svojim likovima povremene „izlete“ iz opšte emotivne odnosno tonske slike ove specifične predstave. Scenografija Mine Miladi nović a naročito kostimi Blagoveste Vasileve, potpuno u duhu i funkciji predstave. Diskretno dobri, kao i kompozicija Ane Krstajić.
Tekst je sa španskog dobro i glatko prevela Bojana Kovačević Petrović

Piše: ZORAN SLAVIĆ, književnik i publicista