Pozorišna kritika: „Kad nestane struje, bajka je opet živa“

Predstava „Dečak i mesec“ po motivima pripovetke B. Ćopića „Mjesec i njegova baka“

Lutkarska scena, Narodno pozorište „Toša Jovanović“

Kritiku piše Zoran Slavić, književnik i publicista

Nije ni mudri Branko Ćopić, pre više od pola veka, kada je zapisao pripovetke/bajku „Dečak i mesec“ mogao da nasluti da će u trećem mileniju Željko Hubač reditelj/autor posegnuti za njom, u autorskoj nameri da potvrdi da bajke nikada neće nestati iz ljudskih života. U Ćopićevo vreme nestanak struje je savremenike, i decu naravno, stavljao pred izazov vremena u kome je mrak ometao igranje i čitanje. Hubač taj „incident“ proširuje na mogućnost trenutnog prestanka sveg elektronskog sveta. Što je za decu „prikopčanu“ na struju – mobilne i kompjutere, ravno privremenom smaku sveta! Ali taj„smak sveta“, koji je Ćopić u svojoj priči naslutio, Hubač je pretočio u pozorišni komad u kome čak i bajke postanu moguće i zanimljive, u trenutku kad nestane struje, a baterije, po Marfijevom zakonu, osvanu prazne. Konačno, u današnjem vremenu, kada nova deca gledaju ovaj lutkarski Ćopić/Hubač komad, postavlja se pitanje – da li je u pitanju civilizacijska raskrsnica između tradicije i predvorja „veštačke inteligencije, i ko će biti „pobednik“ u budućim vremenima? Mada, možda je pravo pitanje – da li bajkama smeta jedino televizor, kompjuter ili mobilni telefon.

Što nas vraća na suštinsko pitanje da li je pričanje/slušanje/čitanje/gledanje bajki imanentno ljudima, odnosno da li je za to ipak presudno generacijsko prenošenje kontinuiteta. Tu zagonetku uputila je rediteljka Vjera Vidov deci i njihovim roditeljima na premijernom izvođenju komada „Dečak i mesec“. Sezone izvođenja ovog dela će, verovatno, dati neki odgovor. Jedino je sigurno da je Vjera Vidova, sa saradnicima, ovu Ćopić/Hubač dilemu scenski valjano prezentovala zrenjaninskom dečijem gledalištu.

Komad je valjano skrojen, precizno ispričan, rediteljski dobro tempiran i realizovan u vidno harmoničnoj saradnji svih aktera. Poštujući poetiku bajki, iako je u „Dečaku i mesecu“ neveliki raspon i domet „čudesa“, Vidova je naglašavanjem scenografije, kostima i muzike, deci ponudila dovoljno raskošan i maštovit scenski svet.
Posebno je za pohvalan rediteljkin rad sa glumcima, od kojih neke u predstavi „Dečak i mesec“ vidimo iz novog ugla. To se, posebno, odnosi na dve glumice. Igrajući Baku i Sunčanu, Tatjana Barać je dobila priliku da iskaže dve strane svoje glumačke ličnosti. Kao Baka je smirena, povučena, taktična, sa uverenjem da će sled događaja, što deluje vaspitno, neminovno pokazati/dokazati ono što ona zastupa – da je bajka večna. Kao Sunčana, ova glumica igra u svom prepoznatljivom stilu – temperamentno, razigrano i dinamično, primereno generaciji koja dolazi. Oživljavajući/igrajući Svraku, Nataša Milišić je ostvarila vidan glumačko/lutkarski pomak tako što je u svoj dosadašnji glumački dijapazon unela vidljive i efektne dopune – ona u svoju igru unosi nijanse, smisaono verbalne kontekste, promenu ritma i tonaliteta, što sve zajedno doprinosi najavi glumačko/lutkarskog rasta ove glumice.

Novo lice zrenjaninske lutkarske scene Predrag Grujić je interpretirao uloge Vuka odnosno Meseca sa lepom lakoćom, uvereno i mešavinom naivnosti, generacijske nestrpljivosti i iskrenosti. Andrija Poša, kao Drvo, bio je za nijansu neaktivniji nego što to uloga zahteva. Defanzivan. Danilo Mihnjević, kao car Svetlorad i Snežana Popov, sticajem fabularno-vizuelnog koncepta našli su se „sakriveni“ i zatrpani pod impresivnom „koreografijom“ i dinamikom koju su nametnule muzika, scenografija i lutkarski rekvizitarijum.

Autor muzike Zoran Bulatović, scenograf Leo Vukelić i kostimografkinja Blagovesta Vasileva, svojim inovativnim i ekspresivnim udelom u mnogome su „pomogli“ bajkovitom delu predstave da podrži/održi tezu o večnosti bajke.
Ostaje, međutim, i dalje pitanje svih pitanja – kako je pozorišna argumentacija, ove tečno i precizno ostvarene predstave, odjeknula u emociji i pameti onih kojima je namenjena – deci? Jersu nam generacije koja odrastaju u vremenu kada su sve priče, pesme, emocije i „bajke“ napadnute „elktronikom, ali i opštim populizmom, ipak nepoznanica. Zato je „Dečak i mesec“ prvo edukativni test za porodice u kojima deca rastu, a tek potom priča o estetici i etici njihove dece.