69. FESTIVAL POZORIŠTA VOVJODINE
DAN DRUGI. SUBOTA, 13. APRIL , 2019.
POZORIŠNA ANTI-UTOPIJA, I KOKOŠKE/PILIĆI SA BOGOVIMA “ZATVORENIK I ŠESTOPRSTI” – po istoimenoj priči Viktora Peljevina;
reditelj: Dimitrij Vihreckij; scenografija, kostim i lutke: Oleg Katorgin; kompozitor: Miodrag Mladenović; produkcija: Pozorište mladih – Novi Sad; igraju: Aleksa Ilić, Ivan Đurić, Slobodan Ninković, Saša Stojković, Neda Danilović
Festivalska subota je protekla u pravom jesenjskom ambijentu tako da je večernja predstava ruskog autora Viktora Peljevina „Zatvorenik i šestoprsti“, koja prikazuje, dehumanizovani postkataklizmatični Svet, delovala kao logična izvod anti-utopijskog ili pesimističkog pogleda na budućnost. Zato nije bilo suviše prijatno u ovoj aprijskoj suboti, koja je sa svih strana kišila (ili prokišnjavala) suočiti se sa sumornom (srećom samo teatarskom?) projekcijom budućnosti. (Izrečeno važi ipak samo za one koji preterano razmišljaju o budućim vremenima) Međutim, snaga, duhovitost i ironičnost Pelevinovog teksta, kao i nadahnuta scenska rešenja autora ove predstave, ostavila su zrenjaninsku publiku dovoljno zamišljenu ali i pomalo zadovoljnu. Skoro podjednako kvalitetom komada, ali i spoznajom da su anti-utopije daleko od ostvarenja, uostalom kao i utopije! A da li je baš tako verovatno nije bilo baš jasno nikome iz vrlo heterogenog ( od dece do odraslih) gledališta. Zbunjenog lutkama, količinom mraka na sceni, izmaštanim ambijentima izvan geografije i istorije, kao i scenografijom koja podseća na prizore iz epopeje poludelog Maksa.
Neobično i izazovno scensko ostvarenje Pozorišta mladih iz Novog Sada zateklo je publiku nespremnu i nenaviklu na ovoliku pomešanost žanrova, ciljnih grupa i doslednošću scenskih sredstava. Ovu, u osnovi lutkarsku, predstavu ( za mlade i odrasle), po davno objavljenoj, orvelijanski zasnovanoj priči Viktora Peljevina, “Zatvorenik (pustinjak) i šestoprsti“, nadahnuto je dramatizovao i režirao Dimitrij Vihreckij. Svima onima koji su čitali Orvelovu „Životinjsku farmu“ biće lakše da da proniknu u metaforiku i alegoriju ove
fantazmagorične somnabulije o dva, igrom slučaja, zaturena pileta u procesu proizvodnje zamišljene svemirske farme za tov pilića. Ako nam je lucidni Orvel, polovinom četrdesetih godina, jezikom stanovnika antologijske “Životinjske farme” pokazao da nas ima jednakih i jednakijih, manipulisanih i manipulatora,Vihreckij nas kroz Peljevinovog Zatvorenika/Pustinjaka odvodi/spušta odnosno izvodi/prevodi još niže/više. Do svemira! U perspektivu imaginarnih svetova/kosmosa iz vizure tovnih pilića. Koji, sa ove i one strane „Zida na kraju sveta“ vode konverzaciju o bogovima, ljudima, slobodi, paklu, smrti, raju i slobodnom letu. Koja se okončava, sa nestvarnom sarkastičošću polemike o sličnostima i razlikama između Strašnog suda i Strašne supe. U kojoj će i oni(pilići, kokoše, ljudi?) uskoro biti. Vrhunac kritičnosti i parodičnosti Peljevin usmerava ka bogovima, bez namere da ih „adresuje“, tako da istovremeno „gađa“ sve konfesije, jer vlasnici i izvršioci „nebeske klanice“ u ovoj su predstavi baš oni – neidentifikovani Bogovi. Onima koji ne umeju da čitaju ili gledaju metaforu, alegoriju ili anti-utopiju neće pomoći to što su ovi nisu hrišćani, /pravoslavci katolici ili muslimani…jer su već ravnodušni na to da se bogovi
„optužuju“ za iskonske ili buduće surovosti.
Ovako složenu umetničko-filozofsku formu, složenu istovremeno kao fantastičnu poemu i basnu, navodno namenjenu mladima, Dimitrij Vihreckij kao dramaturg svodi na prošireni dijalog dvojice aktera, iskusnog i naivnog, kojima pomažu „anonimni“ izvođači radova, ilustrujući podtekst i figurativnost mogućih radnji i dešavanja. Kojima se „pridružuje“ scenografija sa svojim surovim asocijacijama i aluzijama na (ne)vreme, izgubljenost i obezličenost. Kao reditelj, Vihreckij slikom prividnog nedešavanja, gomilanjem od smilsla ispražnjenih pauza i prekida, ostvaruje atmosferu apsurdnog trajanja koje je lišeno pobune. Izuzetno važan segment ovog komada su scenografija, kostim i lutke Olega Katorgina koji povremeno čak i dominiraju izvođenjem ove crne fantazmagorije. Što posebno važi za scenografiju koja kao da svojom postkataklizmičnom fakturom i sama postaje i akter izvođenja. Što skladno dopunjuje i muzika Miodraga Mladenovića, pojačavajući tmurnu atmosferu u kojoj se radnja odvija.
Glumci, kojima pomažu lutke, prevashodno Ivan Đurić, koji dominira u ulozi Zatvorenika/Pustinjaka, i Aleksa Ilić, dobar i naivan „asistent“, naravno i Slobodan Ninković, Saša Stojković i Neda Danilović, prilježno, koncentrisano i uvereno, vrlo spretno baratajući lutkama i zahtevnom scenografijom,ostvaruju uverljivost ovog negativnog futura. Sažeta u sat scenskog vremena, predstava Pozorišta mladih iz Novog Sada, neočekivanim pojavljivanje na Festivalu, unela je u publiku niz nedoumica i teatarskih zagonetki. Pogotovo kod onih koji suviše veruju u žanrove i uvrežene stereotipe.
Zoran Slavić
.gif)
.gif)
