„Mali žuti kofer koji sam ponela krenuvši odavde u svet, u Novi Sad na studije, ispostavilo se, bio je mnogo više od običnog prtljaga. U taj koferić obložen svilom od kog se nisam odvajala, stao je moj miraz. Ne onaj tipičan za Banaćanke, moj miraz bioje duh Zrenjanina u kom sam odrasla.“
Ovako je Olivera Balašević otvorila promociju svog prvenca „Planeta dvorište“ pred svojim Zrenjanincima. Dirljivo sećanje na detinjstvo i svoju majku izmamilo je po koju suzu, ne samo medju publikom, već i same autorke.
„OVO NIJE MOJA PRVA KNJIGA, OVO JE PRVA KNJIGA KOJU SAM NAPISALA“
„Neko mi je rekao da bi bilo lepo da sam knjigu napisla još dok je moja majka bila živa, pošto je knjiga pre svega posvećena njoj, ali u životu ne stignete ili ne umete da kažete ono što biste želeli, pa samim tim mislim da knjige tome i služe. Puno toga se rečima ne može opisati, ja sam bar pokušala, najviše u knjizi, a ponešto i večeras pred zrenjaninskom publikom. Najviše zbog one klupe koje se ja ne sećam, ali su mi mnogi drugi o njoj pričali, ali ona,moja majka najmanje. Mislim da bi bila veoma ponosna da je mogla da vidi onu bebu iz njenog naručja kako je savladala tih par stepenika Gradske kuće, a onda i nešto više do Barokne sale, da bi večeras u toploj dobrodošlici Zrenjaninaca dobila priliku da ispriča nešto o svom životu. Moja majka postala je heroj mog detinjstva od onog momenta kada je iz Begaja izvukla gredu i donela je u naše dvorište u Ulici Borisa Kidriča.“, objasnila je Olivera Balašević nastanak svoje prve knjige.
„AKO JEDNO DVORIŠTE MOŽE BITI ČITAVA PLANETA, ŠTA JE ONDA GRAD, ČITAVA GALAKSIJA“
„U mom komšiluku, u dvorištu koje se nalazilo uz Špiritanu, u Borisa Kidriča 19, je bilo šest stanova. Kada sam se prisećala tog suživota, besprekornog, božanstvenog, tih emocija prema svojim komšijama, imala sam potrebu da sve te divne nevidljive ljude iz tog dvorišta, moju Anušku, čika Karčija, Djusiku, Ivicu, na kraju i svoju majku pretočim u knjigu. Ja posle te ljude nikad više nisam videla, i Zrenjanin je u tom smislu zaista velegrad. Sve su to ljudi divno socijalno orijentisani, koji su išli i u pozorište, bioskop, na koncerte, ali nikada nikoga nisam videla. To je nešto što me je opredelilo da ovu priču nazovem „Planeta dvorište“, kaže autorka.
„NISAM UPALA U TU GREŠKU DA POREDIM DVA ZRENJANINA“
„Ne dajem prednost ni ovom ni onom vremenu. Samo svedočim o tome kakvi su to ljudi bili, kakva je bila moja majka, moji pedagozi kojih se sa ovakvim emocijama sećam. Danas sam posetila i školu „Vuk Karadžić“ koju sam pohadjala, odnela sam im knjigu i obratila se rečima da uopšte nije bitno šta ste imali iz geografije, već način na koji se sećate svojih pedagoga. Šta su oni svedočili, kakve etičke stavove su prenosili ili možda nisu imali snage za to.“, zaključuje Olja Balaševič.
Na žalost, ceo dogadjaj medijski je propraćen „na mišiće“ pošto je, bez objašnjenja, novinarima zabranjeno fotografisanje i snimanje. Tako je priča o iskrenosti, emocijama, dragim uspomenama i još dražim ljudima, rodnom gradu i lepim uspomenama, o našoj sugradjanki Oliveri Balašević i njenom prvencu, ipak ostala nedorečena.
.gif)
.gif)
