Svečano otvaranje izložbe „Krst kao savremeni simbol“, umetnice, Mione Marte Marković će biti upriličeno u četvrtak, 1. septembra, u 19. časova u Galeriji asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ), Subotićeva 1 (zgrada Narodnog muzeja, ulaz sa Trga slobode).
Izložba će trajati do 14. septembra, a radno vreme galerije je od 18 do 20 časova.
Miona Marta Marković rođena je 1979. godine u Somboru. Diplomirala je 2004. godine na Fakultetu Primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku zidno slikarstvo a 2007. godine je magistrirala na Accademia di Belle Arti u Napulju. Potom je 2018. godine odbranila doktorsku tezu na Università Sapienza (Rim) na smeru savremene istorije umetnosti. Članica je ULUS-a od 2006. i od 2009. stiče status samostalnog umetnika. Grupno je izlagala preko šezdeset puta a individualno se predstavila publici na dvadeset i četiri samostalne izložbe. Učestvuje na stručnim kongresima i na likovnim kolonijama, a pored stvaralačkog rada bavi se i pisanjem recenzija i kataloga vizuelnim umetnicima. Trenutno živi i radi u Beogradu.
Krst i raskršća Mione Marte Marković (deo autorskog teksta)
Polazište slikarstva Mione Marte Marković u ciklusu „Krst kao savremeni simbol“ nalazimo u samom središtu ove univerzalne problematike. Iako njenoj apstrakciji prethodi elaborirana istorija, njeno stvaralaštvo je eruptivno i neplanirano u ovoj savremenoj egzegezi krsta. Odlikuje ga savršena intuicija i kontrola kolorita, a kao potpis na povelji poštovanja prethodnim istraživanjima Markovićeva ostavlja fascinantno otkriće sasvim nove strukturalne forme razlaganja krsta, ono danas toliko retko, novo otkriće u domenu detaljno proučene geometrijske apstrakcije u umetnosti. Krst Markovićeve, koji se nalazi u kontinuitetu sa prvobitnim otkrićem te strukturalne forme u njenom prethodnom ciklusu geometrijske apstrakcije „Refleksije ravni“, gde je rešenje ispitivano u ravni, elementarnije i manje opterećeno semantičkim, zato je prepoznatljiv i upečatljiv već na prvi pogled, noseći specifičan identitet, upravo poput krsta Maljeviča ili krsta Miodraga B. Protića. O tome da je umetnik svestan težine simbola čije granice ispituje svedoči i činjenica da je kolažiranje, često prisutno u „Refleksijama ravni“, jedva prisutno u novom ciklusu: poigravanje sa odlukama o tome da li predstavljeno zahteva interpretaciju ili ne se u „Krstu“ u potpunosti premešta na teren boje i forme. Tek dva manja formata kolažiranjem povezuju ovaj ciklus sa prethodnim. Taj prelaz u stvaralaštvu Markovićeve je spontan i moguć zahvaljujući upravo prelazu u kretanje prostorom krsta već prepunom istorije, simbolike i misticizma, iz kretanja jednostavnijim i lakšim prostorom interpretacija u ravni, gde je istraživanje zahtevalo dodatne semantičke elemente.
Dominantno vladanje bojom, ta markantna odlika stvaralaštva Markovićeve od samih njenih početaka, je sredstvo kojim se najdirektnije istražuje pitanje granica interpretacije u ovom savremenom razlaganju krsta. U istorijskoj perspektivi, kao da u njenom delu svedočimo prolasku kroz, ili povratku iz Maljevičevog ne-objektivnog krsta (ne-simbola na granici interpretacije) ka posmatraču čiju percepciju sada zapljuskuje razigran, savršeno balansiran kolorit, kompleksnosti kakvu samo zrelost i odlučnost u izrazu mogu da kontrolišu. Pitanje značenja ili prihvatanja forme prima facie je tako otvoreno na još složeniji način, zagonetka učinjena još dubljom: enigmatičnost zato u potpunosti prožima njen rad. Na širok raspon kompozicija, od onih u kojima se ogleda ceo spektar do „monohromatskih“ valera (fluorescentnih!) narandžaste, žute, ružičaste, zelene i drugih – autorkine do sada najčistije apstrakcije – mapiran je neverovatan emotivni raspon koji njeno delo emituje. Svako platno u ovom ciklusu tako jeste i njemu imanentno raskršće, pokazivač ka ostalim, svedočeći o otkriću pravog sistema, jednog samosvojnog jezika, nove gramatike u umetnosti geometrijske apstrakcije, snage i kompletnosti kakve retko srećemo pred ovako dubokim izazovima sa kojima se stvaralaštvo Markovićeve suočava. Njen odgovor, definitivan i zaokružen, tek posmatrača i kritiku uvodi u prostor enigmatičnog, raspirujući radoznalost da se kroz njegov doživljaj traže rešenja za lavirinte koje je ovim ciklusom podigla.
dr Goran S. Milovanović
.gif)
.gif)
