I love Zrenjanin portal

  • Zr oglasi
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Kultura

O tradiciji i skrivenim porukama bajki

PREMIJERA NA LUTKARSKOJ SCENI

„Nemušti jezik ili ništa bez petlića“, po tekstu Milivoja Mlađenovića, u režiji Miloša Jagodića

Nedavna premijera na Lutkarskoj sceni Narodnog pozorišta „ Toša Jovanović“ pored umetničkog ( i edukativnog) utiska pokreće i nekolike teatarske i socijalne teme čiji je domet dugotrajniji od uobičajenog pozorišnog efekta i odraza.

nemusti jezik 1

I Taxi Zrenjanin

Naime, ova predstava, rađena po motivima iz naše narodne književnsti, sa osnovnom namerom pisca da, za dečiju populaciju, duhovito ali i ne bez kultroloških ambicija, sagleda mogućnost suživota narodne tradicije i pripovedanja u okolnostima informatičko-digitalne civilizacije, otvorilo je  jedno izuzetno delikatno pitanje svakodnevnog života. Reč je o zlostavljanju žene u okviru porodice, uzgredne ali dalekosežne teme, koja neprimećeno postoji u mnogim bajkama. Čuveni analitičar Bruno Betelhajm, u svojoj intrigantnoj  knjizi „Značenje bajki“, očigledno nije imao uvid u naš „ Nemušti jezik“, jer ova narodna umotvorina decenijama promiče bez pravog komentara na surovost prema ženama, koje je deo socijalno-istorijskog konteksta iz vremena nastanka.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

 Milivoje Mlađenović je u svom čitanju ove bajke, njenom suočavanju sa savremenim odrastanjem i dramskim razrešavanjem prividne sukobljenosti tradicionalnog i imformatičkog, došao do korektnih teatarskih rešenja ali je najveća vrednost njegove inscenacije „ Nemuštog jezika“ to što je scenski, u okvirima pozorišta za decu, podstakao razgovor na temu – mogu li bajkoviti i slični sadržaji iz davnina i nacionalne epike i dalje prolaziti bez komentara i odgovora, kada se postavljaju na današnju scenu za decu. Autorov odgovor je negativan, i on u interpretaciji ovog teksta to dosta duhovito i uspešno  čini. Na taj se način jedna od funkcija pozorišta za decu, njegova neophodna vaspitna i socijalna dimenzijja, suvereno ostvaruju. Zrenajninsko pozorište, na taj način, potvrđuje i svoju društvenu odgovornost. Sada im predstoji zadatak da za takvo kritičko promišljanje nasleđa oforme odgovarajuću publiku, uzrasta između četvrtog i sedmog razreda, jer su trenutno te generacije izvan opsega teatarskog uticaja. Ali, to je zadatak i za pedagošku struku, gradske strukture i roditelje.

photo (2)

O samoj predstavi „Nemušti jezik ili ništa bez petlića“, za koju smo rekli da je veoma potrebna i odgovorna, rekao bih sledeće:

Ostvaren je dovoljan umetničko-izvođački kvalitet, tako da se o predstavi može i mora raspravljati kao relevantnoj pozorišnoj činjenici. Njeni vaspitni i socijalni aspekti su nedvosmisleni i kao kulturni produkt zaslužuje respekt. Tekst Milivoja Mlađenovića se ravnopravno nosi sa klasičnom temom, i na mestima gde je stavlja u nove kontekste, odnosno u pasažima gde ga osavremenjava. Posebno je relevantan tamo gde se supotstavlja patrijarharnom i anahronom porodičnom moralu. Pisan je duhovito. Nažalost, zamalo je preopširan i disperzivan. U jeziku sabira i prepliće savremeni žargon i narodnu, epsku frazu. Dopadljivo. U adaptaciji teksta je pored reditelja, Miloša Jagodića, učestvovala i Nataša Ilić, koja je morala radikalnije da sredi dramaturgiju, naročito u scenama „ pozorišta u pozorištu“, kada se dešavaju i smisaoni obrti u odnosu na „originalni“ Nemušti jezik.  Iz tog razloga, tokom realizacije igre nastaju i vidljivi disba lansi u tajmingu predstave, kao i  u njenoj unutrašnjoj tranziciji od drevnog kao savremenom. Jagodić je, ipak, taj nedostatak u dramaturgiji uspeo da izbegne u postavci glumačke igre, koja teče bez zastoja i većih stilskih razlika.

Dobro je, takođe, pronašao meru u predstavljanju kulturološkog „incidenta“ između drevnih vremena, koja karakteriše – pripovedanje, sa savremenim okolnostima u kojima je kompjuter zamena za porodično vaspitanje i obrazovanje. U razvoju glumačkih radova, ipak, dopustio je da se pojavi izvezstan  jaz u interpretaciji „porodičnog kruga“ u odnosu na događanje u životinjskom „off rezervatu“, što je najizraženije kada se u finalu spoje te dve „ scene“.

Čeketala, predstavnika i zagovornika tradicionalnog, živahno, simpatično i uvereno igrala je Nataša Milišić. Kristijan Kardoš se opredelio da Multinaratora, antipoda narodnom pripovedaču, odigra dosta pomirljivo i druželjubivo, nasuprot  uobičajenoj percepciji tog digitalnog  uzurpatora porodičnog života, što je delovalo zanimljivo i pomirljivo. Tatjana Barać je Majku, donela kao lik između pokondirenosti, nemogućnosti i nagoveštene žrtve, dok je Miroslav Maćoš, kao Otac naglašavao humorne i dopadljive dimenzije ove uloge, smanjivši tako drastičnost slike nasilja u porodici. Dečak, Snežane Popov, dovoljno slikovit i živahan, u ovoj priči koja više govori o roditeljima nego o deci. Iako je predstava namenjena mlađima! Danilo Mihnjević, kao Petlić, i Andrija Poša kao Pas, lavirali su od karikature do lagane parodije, s tom što je Mihnjević bio bliži ismevanju lika i žanra, dok je Poša povremeno inklinirao groteski. Obojici bi dobro došlo malo stišanosti u gestu.

Jovan Caran je igrao – Nekog iz publike, šarmantnije nego što su to pisac i reditelj smislili.

Muziku, upečatljivu i podsticajnu, potpisuje čuveni Gabor Lenđel, dok je upeča tljivu i masivnu senografiju osmislio Alaksandar Veljanović. Kostimi Milice Grbić Koma zec, efektniji kada su u pitanju životinje, Petlić, pijanac – naročito!

Zoran Slavić, književnik i publicista

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh