I love Zrenjanin portal

  • Zr oglasi
  • 3D gradjevinska kuca
  • Harmonija Zrenjanin
Kultura

O novoj predstavi zrenjaninskog pozorišta „Naš grad“: Kao Čehov u američkoj provinciji

O predstavi „Naš grad“ pisca Torntona Vajldera u režiji Mie Knežević, piše književnik i publicista Zoran Slavić

KAO ČEHOV U AMERIČKOJ PROVINCIJI

Američki romanopisac i dramatičar Tornton Vajdler u svojim delima često opisuje ljudsku usamljenost u društvu. Psihološko-filozofskim putem pokušava da posreduje između realističkog prikazivanja i maštovitog oblikovanja stvarnog i (ne)mogućeg. Posmatra i analizira prosečne američke porodice, često one iz duboke provincije. Zanimaju ga složene i prikrivene interakcije dece i roditelja, muževa i žena, javnog i privatnog života. Čini to načinom jednog pojednostavljenog Čehova, odnosno manje žestokog Štajnbeka. To čini i u komadu koji je premijerno prikazan u zrenjaninskom pozorištu. Njegovo delo „Naš grad“ je valjano napisana drama, sa aluzijama i refleksijama na velike prethodnike, ali bez želje da socio-psihološke lomove i devijacije razotkrije do kraja (kao što će to, na primer, činiti Tenesi Vilijams ili O Nil). Umesto toga, on svoj dramat „Naš grad“ datiran na sam početak dvadesetog veka, smešten u izmišljeni američki gradić zaposednut klasičnim malograđanima, nastoji da produbi skoro religioznim stojicizmom odnosno „ukidanjem“ vremenske isključivosti…

U „Našem gradu“ se, takođe, u kontrapunktu, sreću živi sa njihovim umrlim srodnicima. Pored tog mešanja stvarnog i nemogućeg, Tornton svoje delo ispisuje kao fleksibilnu dramsku formu sa vraćanjem zbivanja, ponavljanjem replika, ulaženjem i izlaženjem u ulogu, paralelizmom radnji, simulacijom predstave u predstavi i slično. Što ostavlja utisak izvesne sumnje samog autora u vitalnost i modernost komada. Koji jeste zanatski dobro napisan ali ne sadrži u sebi dovoljno književnih a pogotovo scenskih vrednosti da u današnjici znači nešto više. Međutim, ovaj njegov komad kao da se ipak nudi za različite interpretacije, adaptacije i različita „čitanja“. Čemu je i pristupila rediteljka Mia Knežević, uz saradnju adaptatora Đorđa Petrovića. Oboje su, čini mi se, i otklonili melodramske situacije i jezičke naslage Torntonove, čime su su se stekli uslovi za bolju predstavu. Međutim, sa uvođenjem naknadne vremenske vertikale, koja ne dodiruje aktere a ni u gledalištu ne izaziva dodatni dramski ili filozofski odgovor, nisu postigli očekivano.

I Taxi Zrenjanin

Zato su posegli, za legitimnnim doduše, i od pisaca nagoveštenim, preinakama izvođačkih „veština“. Naime, rediteljka, dosta duhovito i stilski čisto, relativizuje i dekomponuje mnoga (melo)dramska čvorišta, dopušta glumcima da iz uloge pređu u privatne ekskurzije. Jednom rečju, imamo trenutke, srećom uspelih, stilskih vežbi. To oneobičavanje igre, sa mnoštvom pauza, ponekad i nedopustivo dugih, „iščašenih“ scenskih kretnji, budimo iskreni, do izvesne mere čine Torntonovo delo sceničnijim i modernijim. Međutim, rediteljka Mia Knežević je propustila da učini nešto što je bilo logično, odnosno da prihvati činjenicu da Torntonov predložak nema u sebi dovoljno dramskog materijala i shodno tome ne optereti predstavu preteranom količinom teatarskih „inovacija“.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Ironija ovog izvođenja je i to što najefektniji i vizuelno impresivan segment predstave „Smrt i većnost“, dolazi na red kada je tempo izvođenja već pao ispod dozvoljenog minimuma. Zahvaljujući glumcima, koji su, pored svojih pojedinačnih kvaliteta, pokazali i scensku disciplinu i precizno delovanje u kolektivnoj igri, rediteljkinim pojedinačnim uspelim i duhovitim rešenjima, delom i Torntonovom (naivnom) uverenju da je ljudska priroda nepromenljiva i univerzalna kategorija, zrenjaninsko izvođenje komada „Naš grad“ se ipak može oceniti kao dobra predstava. I po tome što je mnogo bolja od skoro svega što gledamo u ‘prime time’ na raznim televizijama. Ali, ima pozorište „Toša Jovanović“ i vrlo dobrih i odličnih izvođenja.

Ali, glumci, zrenjaninski, su „ispeglali“ skoro sve mane i iskliznuća Torntonovog komada. Danas i ovde. Pre svega moram istaći četvoro istaknutih protagonista – Natašu Ilin, kao gospođu Gibs, koja u okviru svog prepoznatljivog stila „odsutne prisutnosti“ demonstrira retku veštinu ravnoteže stojičke čvrstine i ogoljene nemoći, Natašu Luković, čiji likovi a najviše gospođa Veb, pokazuju koliko se emocija i patnji krije u minimalizmu gesta i govora. One predstavi daje uporišnu tačku, koju sa druge strane podupire i podiže Jovan Torački, u ulozi lekara Gibsa, snagom svog prisustva, tako da segmenti u kojima ga nema deluju bledo. Konačno, tu je i gošća Mia Radovanović, kao Emili, sa svojom vibrantnom, nežnom, pulsirajućom ima je/nema je vizijom, čime ovaploćuje namere i planove autora ove izvedbe.

Milan Kolak, kao Džordž Gibs, kome je, najverovatnije, bila namenjena, kod Torntona sigurno, uloga emotivno/refleksivnog balansa ideji i liku Emili Veb, nije ovog puta bio dovoljno inspirisan već pomalo odsutan. Mirko Pantelić u ulozi gospodina Veba igrao je u svom standarnom stilu, bez većeg rizika. Dejan Karlečik i Stefan Juanin, kao svojevrsni lokalni čudaci američke provincije, uspeli su da obogate svoje epizode zanimljivim scenskim rešenjima, dok je Miloš Vojnović bio u saglasnosti sa svojim prisustvom na pozornici. Scenografija Danijele Dimitrovske, u iskonskom materijalu – drvetu, simbolički i funkcionalnošću dominirajuća.

Foto: Mila Pejić

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh